Ispovest žene koju je muž prevario sa komšinicom Mirom prepuna je zanimljivih detalja.
Nikad nisam mislila da će me ovako nešto zadesiti. Neću reći da smo imali bajku od braka, jer to nema niko. Ali sam verovala da imamo ono što je najvažnije — poštovanje i poverenje. Dvadeset godina smo zajedno, ja i Siniša. Podigli smo dvoje dece, napravili kuću, prošli sve i svašta. Mislila sam — ako nismo poklekli do sad, nećemo nikad.
Ali život ume da te ošamari kad se najmanje nadaš.
Nisam ga uhvatila na delu. Nisam ni sumnjala, iskreno. Radila sam sve po kući, vodila računa o njemu, o deci, o ručku, o svemu. Dok jednog dana nisam čula šapat koji me presekao. Bilo je na pijaci, između tezgi, dok sam birala paradajz.
“Znaš da Sinišu viđaju kod one naše komšinice, Mire?”
Zastala sam. Nisam odmah ni shvatila da pričaju o mom Siniši. Ali kad sam bolje poslušala — sve mi se složilo. Njene kasne posete, njegovo čudno ponašanje, kako naglo uzima telefon kad zazvoni, kako se sve češće “zadrži” na poslu.
Mira… Komšinica s druge strane ulice. Udovica. Prijateljski smo bili bliski, ali nikad previše. Dobra žena, tako sam mislila. Dolazila kod mene na kafu, zajedno brali šljive, pričali o deci, kuvali ajvar zajedno. A sve vreme — iza mojih leđa, s mojim čovekom.
Kad sam došla kući tog dana, ruke su mi drhtale dok sam raspakivala cegere. On je sedeo za stolom, čitao novine. Gledala sam ga i pitala se — kako si mogao?
Nisam odmah rekla šta znam. Par dana sam ćutala, promatrala. Onda sam sela preko puta njega i tiho pitala:
“Ima li nešto što treba da mi kažeš?”
Pogledao me kao da ne zna o čemu pričam. I tad sam znala — kad ti muž ne sme u oči da pogleda, onda nešto krije.
Na kraju je priznao. Nije imao kud. Rekao je da “nije ozbiljno”, da “nije znao kako da prekine”, da “nije hteo da me povredi”.
Nije hteo da me povredi, a s prvom koja mu se nasmejala zaboravio je sve što smo prošli?
Boli. Nije me sramota da kažem. Boli što je izdao mene, ali još više boli što je to uradio s nekom s kojom sam sedela za istim stolom. S komšinicom. Ženom koju sam puštala u kuću. S kojom sam se smejala i delila životne brige.
Ne znam šta će biti dalje. Priredio mi je neviđenu bruku u selu, ali još uvek živimo pod istim krovom, najviše zbog dece. Ali nikad više ništa neće biti isto. Možda ću mu oprostiti — ali zaboraviti neću. Jer kad jednom izgubiš poverenje, ono se više ne vraća. Ne do kraja.
I zato, ako neka žena ovo čita i misli “meni se to ne može desiti” — ne budi sigurna. Nikad ne znaš šta se krije iza zatvorenih vrata. Ni kod drugih, ni kod sopstvene kuće.
About The Author
