Naše devojke nisu želele na selo, a Dita Đurašević, obrazovana mlada žena iz savremene gradske porodice, zbog ljubavi prema Slavu došla je iz Skadra u Roćeviće kod Kraljeva, gde sada gaje dva sina i brinu o 70 grla stoke
Dita Đurašević, jedna je od sedamdeset albanskih snaha, zahvaljujući kojima se, u kraljevačkim selima i dalje čuje dečiji žamor. Većina njih potiče iz siromašnih i tradicionalnih albanskih porodica, iz sela nadomak Skadra ili Tirane. Zbog nemaštine i manjka muškaraca, roditelji ih prodaju za „dobre prilike” iz susedne Srbije, Crne Gore i Makedonije. U Srbiji, većinom žene, beže od siromaštva i nedostatka perspektive, dok su u Albaniji, muškarci ti koji se sele. Tamo je praksa da mladići mahom idu u inostranstvo zbog loših ekonomskih prilika u domovini, a sa željom da pomognu svojim, uglavnom mnogočlanim porodicama.
Dobra prilika pri izboru muža za Albanku znači: pošten mladić, iz dobre porodice, ali i da obavezno poseduje domaćinstvo, stoku i prigodno parče zemlje. Ipak, Dita ima sasvim drugačiju životnu priču, kojom će nas uveriti da ljubav ruši sve prepreke.
Ona je u selo Roćevići došla iz grada Skadra pre sedam godina. Potiče iz ugledne, savremene gradske porodice. Godinama je radila u konfekciji obuće i nikada pre nije imala susreta sa životom na selu, kao ni sa Srbijom.
– Žena u albanskom selu je isključivo domaćica, često i bez osnovnog obrazovanja i diskriminisana od rođenja. U gradu, pak, živi se znatno moderniji, savremeniji i slobodniji život, koji sve više podseća na zapadnjački stil života, ni nalik životu u Roćevićima, gde zajedno sa suprugom Slavom i sinovima Bojanom (6) i Dušanom (2) živim od poljoprivrede i prodaje mleka – osmehujući se otkriva nam Dita.
Priznaje da je imala više udvarača koji su se interesovali za nju ali, kada je potpuno neočekivano, preko zajedničke poznanice, upoznala Slava, znala je da će se upustiti na putovanje svog života i ostatak života provesti sa njim. Slavo je kaže, ništa nije slagao. Znala je da živi od poljoprivrede i da život na selu nije nimalo lagodan. Na pitanje da li joj nedostaje gradski život i domovina, hitro odgovara:
– Šta da mi fali? Imam dva zdrava deteta, krov nad glavom i dobrog muža. Lepo živimo i slažemo se. To je bogatstvo. Znala sam da će mi se život promeniti iz korena. Ipak, nakon upoznavanja, za manje od tri dana sam presekla. U Slavovim očima sam videla da je pošten i vredan čovek. To mi je bilo dovoljno. Učena sam da cenim prave vrednosti i da ljude ne delim po tome koje su religije ili nacionalnosti. Kod Boga smo svi isti.
Sve je počelo kada je Slavo, posle nekoliko godina premišljanja, odlučio da baš u Albaniji pokuša da pronađe buduću suprugu, obzirom da, kako kaže, godine su prolazile, a nijedna ,,naša” nije htela na selo. Na nagovor prijatelja, koji je par godina ranije, oženio Albanku (inače Ditinu prijateljicu), sa velikom strepnjom, uputio se ka Skadru. Igrom sudbine, upoznao je Ditu, kojoj je prijateljica javila da je u Skadar došao pošten čovek iz Srbije i da, ako je zainteresovana, može da ih upozna, bez ikakve obaveze. Taj korak se za Đuraševiće, ispostavio se kao sudbonosan.
Opšte je poznato da danas postoje brojne neformalne agencije, koje posreduju između srpskih neženja i albanskih devojaka i za to uzimaju od 1.000 do 3.000 evra. Ipak, Đuraševići su imali sreće. Njih je, kako kažu, spojila čista sudbina.
Kada je Slavo kretao ka Albaniji, priznaje, u par navrata, pomišljao je da odustane i vrati se nazad u Roćeviće. Nije znao, priseća se, šta ga čeka kada pređe granicu. Plašio se i reakcije Albanaca na automobil sa srpskim tablicama.
– Bio sam na ratištu na Kosovu, svašta mi je prolazilo kroz glavu… Potpuno drugačije sam zamišljao Albance, priznajem. Dočekao me je uređen, moderan grad i gostoljubivi meštani. Toliko gostoljubivi, da mi je ponekad bilo neprijatno. Ovde kod nas, kada se izgubiš i voziš suprotnom stranom trake, završiš u zatvoru, a tamo, policajac ti priđe i zamoli te da zajedno pronađete adresu koju tražiš. Ono što me je najviše iznenadilo jeste srpska muzika u lokalnim skadarskim kafićima. Pesme Šabana Šaulića i Lepe Brene se čuju na sve strane” – za portal Krug, otkriva Slavo.
Dita je u Roćeviće stigla samo nekoliko dana pred seosku slavu – Svete Trojice. Prvih mesec dana nije razumela nijednu reč srpskog jezika. Trudila se, kaže, svim silama da razume srpske običaje i da ih maksimalno ispoštuje. Venčali su se u seoskoj crkvi i napravili veliko veselje, na koje je došla i njena familija iz Skadra. Naredne godine dobili su prvenca Bojana. Tri godine kasnije, na svet je došao i Dušan.
Iako se na seoski život navikla prilično brzo, Diti teško pada jedino to što zbog obimnog posla nije u mogućnosti da češće posećuje rodtelje i brata u Skadru.
,,Moj dan počinje vrlo rano. Trenutno imamo oko 70 grla stoke. Neke krave su steone, pa je potrebna muža i tri puta na dan. Imamo i svinje, koze, ovce i živinu, ali i dosta zemlje, koja mora da se obrađuje. Životinja ne sme biti gladna. Zbog velikog broja životinja, često si primoran da posao veterinara preuzmeš u svoje ruke. Kada radiš u prodavnici, možeš da uzmeš slobodan dan, daš otkaz ili da uzmeš godišnji odmor. Ovde toga nema. Krava ne zna za godišnji odmor, ona u potpunosti zavisi od tebe, kao i ti od nje – naglašava Dita.
Ipak, priznaje, volela bi da joj deca vide more, koje bi materijalno mogli da im priušte, ali nemaju kome da ostave imanje. Deca se, kaže, od malih nogu interesuju za poljoprivredne poslove, iako se ona trudi da ih zaštiti od obaveza, bar dok ne krenu u školu.
– Stariji sin ,,upija” sve o životinjama. Kada ne znamo gde je, prvo ga tražimo u štali. Najviše voli crne krave, jer daju najviše mleka. Kada se neka oteli, uživa da miluje tele. Niko ga to nije učio. Jednostavno je takav – kroz smeh priča Dita.
Ona ponosno ističe da, prvi put u životu, ima svoju jabuku, jagodu i paradajz, kao i to da joj sinovi jedu zdravu hranu. Ne razume savremene majke čija su deca igračke zamenila tabletima i telefonima.
– Dete treba da zna da se igra. Da potrči, padne, ogrebe koleno. Ako pojede jabuku sa zemlje, ili ako ga lizne mačka, nije kraj sveta. Ne želim da ih čuvam pod staklenim zvonom. Možda su zato i zdrava, i hvala Bogu, ne znaju za lekara – naglašava naša sagovornica.
Dok sam pokušavala da pronađem kuću Đuraševića, u zabačenom delu Roćevića, meštani koji su mi u tome pomogli, za Ditu su imali samo reči hvale. Kako kažu, žene sa takvom energijom i kućnim vaspitanjem fale njihovom selu.
– Naše žene su otišle u grad, neke su se i ,,pokondirale”. Preko noći su zaboravile ko su i odakle potiču. Kada vide kravu, beže kao đavo od krsta. Dita je drugačija, ne stidi se nijednog posla. Svima se lepo javi. Za ovih sedam godina, koliko je u Roćevićima, nikad je nisam videla namrgođenu. Deca su joj bistra i vaspitana – ističe komšinica Mica.
Oduševljen bratovljevim izborom, nekoliko godina kasnije, Slavov rođeni brat, koji je pet godina stariji, odlučio se na isti korak – da svoju buduću ženu pronađe u Albaniji. I on se, kaže – nije pokajao. Svoju izabranicu pronašao je u selu nadomak Tirane, doduše uz pomoć posrednika. Iz tog braka, takođe, izrodila su se dva sina. Albanke su, po svemu sudeći, donele iskru života i dečju graju u ovo živopisno, ali pomalo zaboravljeno, kraljevačko selo.
Talas srpsko-albanskih brakova krenuo je 2008. godine, kada je grupa starijh muškaraca iz južne Srbije, oformila organizaciju pod nazivom “Neženje iz Stare Raške”. Do sada je na teritoriji Srbiji, sklopljeno više od 1.000 ovakvih brakova. Da su srpsko-albanski brakovi usrećili mnoge, govori i podatak da se, do sada, samo jedan par razveo.
Prema poslednjim podacima, u Srbiji je petina stanovnika starija od 65 godina, a u 370 sela u poslednjih deset godina, nije bilo novorođenčadi.
“Bez dece, kuća ne raste”, kaže jedna stara srpska izreka. Odlazeći, okrenula sam se da još jednom, iz daljine, vidim kuću Đuraševića. Iz dvorišta su se čuli veseli dečji glasovi od kojih je njihov dom u mojim očima postao još lepši i veći. Učinilo mi se – najlepši i najveći u selu.
IZVOR:KRUG.RS
About The Author
