“VARALA SAM GA DESET GODINA, A ON JE SVE VREME ZNAO: Mislila sam da sam ga nadmudrila, a onda sam OBOLELA i saznala strašnu ISTINU!”
Zovem se Jovana, imam 36 godina i živim u Beogradu. Na prvi pogled – imam sve. Stabilan posao, lepo sređen stan i – muža kojeg bi svaka žena poželela. U braku smo dvanaest godina. I dok bi mnogi rekli da sam srećna žena, istina je mnogo, mnogo mračnija.
Jer ja sam svog muža varala. Ne jednom. Ne dvaput. Varala sam ga deset godina. Deset punih godina laži, skrivanja i paralelnog života. A da stvar bude još gora – on je za sve to vreme ZNAO.
Naša veza je počela kao iz bajke. Studirali smo zajedno, putovali, maštali o zajedničkom životu, zasnivanju porodice. Ipak, čim smo se venčali, magija je počela da bledi. Nije se desilo ništa konkretno – nije me prevario, nije me povredio. Samo je postalo… dosadno. Mehanično. Kao da sam mu postala navika.
Ubrzo sam počela da primećujem druge muškarce. Prvo pogled, pa osmeh, pa jedno nevino flertovanje… A onda je došla ta sudbonosna noć. Izašla sam s kumom u jedan klub, želela sam da se opustim. A onda sam ga ugledala – barmen sa očima koje su me potpuno razoružale. Pogledi, osmesi… i završili smo u njegovom stanu.
Danima nakon toga sam plakala. Griža savesti me je razarala, ali ne dovoljno da me zaustavi. Naprotiv. Počela sam da tražim slične susrete. Svaki put kad bih osetila nemir, nesigurnost, potrebu da budem poželjna – tražila sam novu avanturu.
Muškarci su dolazili i odlazili, a moj muž… bio je sve bolji. Delovalo je kao da ništa ne sumnja. Bio je nežan, pažljiv, uvek tu kada mi zatreba. I ja sam se pitala – da li sam ja čudovište?
Razmišljala sam o razvodu, više puta. Ali nisam mogla. Jer sam imala sve. Imala sam stabilnost u kući – i strast van nje. Bila sam uverena da imam najbolji od oba sveta.
A onda – šamar sudbine.
Jednog dana, počela sam da se osećam slabo. Umorna sam, bez energije, osećaj gušenja, panika. Otišla sam na pregled i dobila dijagnozu – problem sa štitnom žlezdom. Rečeno mi je da mora odmah na dodatne analize jer postoji sumnja na malignitet. Tlo mi se izmaklo pod nogama.
Moj muž je tada pokazao svoju pravu snagu. Bio je uz mene svake sekunde. Vodio me po bolnicama, čekao ispred ordinacija, pravio mi čajeve noću, tešio me dok sam plakala. I baš tada, dok sam se slamala pred njim, u jednom trenutku tišine, rekao je:
“Znaš, Jovana… ja te volim uprkos svemu što si uradila.”
Zanemela sam.
Srce mi je stalo. Pogledala sam ga – znao je. Sve je znao. Godinama je znao. Nisam ni stigla da pitam kako – samo sam počela da plačem. Rekao je da je ćutao jer me nije želeo izgubiti. Nadao se da ću se vratiti. Da ću ga ponovo voleti.
I jesam.
Tada sam shvatila šta sam izgubila, a šta sam još mogla da imam. Njegovu odanost. Njegovu tihu snagu. Njegovu ljubav, bez uslova.
Na sreću, ispostavilo se da bolest nije maligna. Opet sam dobila šansu. Dvostruku. Za zdravlje. I za novi početak sa čovekom koji me voleo i kad ja nisam znala ni kako da volim sebe.
Više nikada nisam ni pogledala drugog muškarca.
Možda mi mnogi neće poverovati. Možda će me osuditi. Ali ja znam da sam preživela pakao, i da sam se iz njega vratila kao nova žena. I da ću do kraja života svakim svojim danom pokazivati koliko sam zahvalna što sam muža poput njega imala… i što ga još imam.
About The Author
