Zovem se Dijana i imam 36 godina. Iz Banja Luke sam, rođena i odrasla ovde. Na prvi pogled sam žena koja ima sve – posao u marketinškoj agenciji, krug prijatelja, hobije poput joge i planinarenja… ali ono što nedostaje ne može se nadomestiti stvarima – fali mi oslonac, partner, ljubav.
U srcu sam još devojčica koja veruje u pogled koji traje duže od rečenice. Sanjam o tome da volim i budem voljena. Imam veliko srce, ali ga ne nudim svakome – čuvam ga za nekog posebnog. Oduvek sam bila neko ko više voli razgovore pod zvezdama nego izlaske po klubovima. Volim prirodu, mir, istinske razgovore. Vrednujem poštenje, pažnju i odanost. Nikada nisam bila žena koja se zadovoljava prividima.
Muškarac kog tražim nije superheroj – on je stvaran, običan i drag. Može biti razveden, može imati decu – to mi ne smeta, jer i ja imam prošlost. Bitno je samo da zna šta znači reći “tu sam” i to zaista i biti. Ne tražim sponzora, ne tražim avanturu. Tražim životnog saputnika – nekog s kim ću deliti svakodnevicu, brige i radosti.
Ako si iz Bosne, Srbije, Hrvatske – nije važno. Danas su udaljenosti samo iluzija. Piši mi, predstavi se iskreno, reci mi nešto o sebi. Ako osetimo klik – možda smo upravo mi ono što smo tražili.
Ljudi me često doživljavaju kao nasmejanu i jaku ženu, ali ispod tog osmeha krije se duša koja ume da pati, ali i da voli bez zadrške. Verujem da nijedna žena ne treba da se odrekne ljubavi samo zato što su godine prošle ili zato što su neka razočaranja ostavila trag.
Volim muškarce koji znaju da izraze emocije. Koji se ne boje reći „nedostaješ mi“ ili „pomislim na tebe svaki dan“. Ako si takav, ako znaš vrednost jedne nežne reči, onda već imaš moje poštovanje. Ne zanima me imetak, brendovi, luksuz – meni su najlepši pokloni oni nevidljivi: pažnja, briga, prisutnost.
Otvorena sam i za vezu na daljinu, ako se između nas desi nešto vredno. Verujem u snagu reči i pogleda, i znam da prava emocija ne poznaje granice. Piši mi ako se pronalaziš u mojim rečima. Nemoj čekati „pravi trenutak“, jer život nas često iznenadi kad najmanje očekujemo.
Možda ćemo jedno jutro dočekati zajedno, gledati istok i zahvaljivati se što smo prepoznali jedno drugo. Možda… ali nećemo saznati dok ne pokušamo.
About The Author
