Zdravo. Zovem se Ivana, imam 42 godine i živim u prelepom Novom Sadu. Ovo pišem jer sam umorna od čekanja da mi se život „sam sredi“. Umorna od praznih razgovora, površnih odnosa i obećanja koja se ne ispune. Verujem da još ima muškaraca koji znaju da vole iskreno, koji ne beže od emocija i koji nisu zaboravili šta znači biti partner u punom smislu te reči.
Po zanimanju sam profesorka književnosti. Ljubav prema rečima je moj način izražavanja, ali i način života. Volim tišinu ispunjenu smislom, volim duga pisma i razgovore koji ostanu u srcu dugo nakon što se završe. Uživam u jednostavnim stvarima – jutarnjoj kafi, knjizi pod ćebetom, dugim šetnjama kraj Dunava. Nisam osoba od velikih reči, ali sam osoba velikih osećanja. Kada volim, dajem se celim bićem.
Moj emotivni put nije bio lak. Bila sam u ozbiljnoj vezi koja je trajala godinama, ali nije imala snagu da izdrži pritisak svakodnevice. Na kraju sam shvatila da se ne borimo jedno za drugo, već jedno protiv drugog. I tada sam naučila važnu lekciju – ljubav ne sme da bude borba u kojoj gubiš sebe.
Danas sam zrela žena koja zna ko je i šta želi. Ne igram igrice. Ne interesuju me prolazne avanture, već istinska povezanost. Želim partnera sa kojim ću moći da budem i smešna i ranjiva i jaka. Nekoga kome ne moram da objašnjavam svaki svoj pogled jer će ga razumeti. Nekoga s kim mogu da ćutim satima, a da i ta tišina ima smisla.
Ne tražim da me spašavaš. Ne tražim da me menjaš. Samo da me vidiš – istinski. Da prepoznaš u meni ženu koja ima svoje snove, strahove, ambicije i nežnosti. Ženu koja zna da voli i koja zna da bude verna, pažljiva i prisutna. I koja to isto traži zauzvrat.
Volim iskrenost, čak i kada boli. Volim direktnost, ali sa poštovanjem. Volim nežnost – onu tihu, nepretencioznu. Verujem da je snaga muškarca u njegovoj sposobnosti da bude emotivno dostupan, da bude oslonac, ali i da pokaže slabost kada je potrebno.
Idealnog muškarca ne tražim – jer ideal ne postoji. Tražim stvarnog čoveka. Ako imaš između 40 i 50 godina, ako si emocionalno zreo, stabilan i znaš šta znači biti partner, možda već imamo dosta zajedničkog. Ako umeš da saslušaš, da podeliš, da budeš prisutan – javi se. Ne tražim savršenstvo, već autentičnost.
U ljubavi verujem u male znakove pažnje. Ne moraš da mi kupuješ skupe poklone, ali me osvoji porukom ujutru, zagrljajem kad ne očekujem, toplim dlanom na mojoj ruci kad ćutim. Verujem u odnose gde se jedno drugo ne podrazumevamo, već iznova biramo. Gde zajedno rastemo. Gde jedno drugo podižemo, a ne spuštamo.
Mnogi danas kažu da je teško pronaći normalnu osobu. Ja verujem da je još teže biti dovoljno hrabar da se otvoriš. Da voliš iskreno. Da rizikuješ da te neko povredi, ali i da ti neko možda promeni život nabolje. Ja sam spremna za taj rizik. Spremna sam da volim opet – ali ovaj put pametnije, dublje, zrelije.
Ako voliš da razgovaraš, da podeliš misli, da gradiš odnos u kojem oboje rastemo – piši mi. Ne moraš da budeš pesnik ni filozof. Samo budi svoj. I reci istinu. Sve ostalo će se razvijati korak po korak.
Znam da ova poruka neće dopreti do svakoga. Ali možda hoće do tebe. A ako jesi taj neko, nemoj da ćutiš. Piši. Možda je baš sada pravi trenutak da se dvoje pronađu u svetu punom buke, a praznih reči.
Hvala ti što si pročitao moju priču. Ako si još tu – javi se.
About The Author
