Brak je zamišljen kao zajedništvo, temeljeno na ljubavi, međusobnom uvažavanju i poverenju. Međutim, kada jedno od partnera ostane bez prava glasa, lične slobode i samostalnosti, zajednica lako postaje kavez iz kog je izlaz jedini spas
Snimak Divne Milovanović o vezama sa muškarcima koji žive sa roditeljima pokrenuo je raspravu na mrežama. Divna Milovanović, psihološki savetnik i autor Jujtub kanala “Pozitivna stvarnost”, stekla je veliku popularnost. Često se bavi temama o muško-ženskim odnosima, stavljajući poseban akcenat na toksične veze i samopouzdanje. Objavila je snimak i postavila jedno pitanje: “Da li nakon 30. ući u zajednicu i u odnos sa muškarcem koji se u zrelim godinama nije odvojio od matične porodice?” i pokrenula lavinu komentara, ali i ispovesti.
Brak bi trebalo da bude zajednica u kojoj dvoje ljudi zajedno grade život, uz uzajamno poštovanje, podršku i ljubav. Ali šta kada se ta zajednica pretvori u nešto što liči na zatvor – u kojem nemate pravo na mišljenje, niti osećaj da pripadate? Ovo je priča žene koja je hrabro odlučila da prekine toksični obrazac i iznova pronađe sebe.
„Živeli smo sa njegovim roditeljima. Oboje smo radili, imali smo svoje plate, ali te plate nisu bile naše. Davale su se svekru – njemu u ruke. A onda, kada ti zatreba nešto, kad hoćeš da kupiš osnovne stvari, odeš i tražiš. Bukvalno – moliš. Nisi imao ništa svoje. Ni novac, ni reč, ni dostojanstvo.“
U kući u kojoj su pravila postavljali drugi, uloga žene se svela na „tu sam, ali me nema“. Reč, stav, mišljenje – nisu se računali. Nije postojala sloboda, već strogo uhodani porodični sistem u kojem je najvažnije bilo šta će reći njegovi i kako će oni odlučiti.
„Za sve su se oni pitali – šta ćemo jesti, kad ćemo gde ići, kako se dete vaspitava, kako se troši novac. A ja? Ja sam bila senka. Nevidljiva. Kao podstanar u svom braku.“
Razlika u mentalitetu je, kaže, bila ogroman jaz koji nikada nije mogao da se premosti. Ona, iz Vojvodine, vaspitana da bude samostalna, da radi, zarađuje i razmišlja svojom glavom. On, s Kosova, odgajan u strogo patrijarhalnoj sredini gde se porodični autoritet nikada ne dovodi u pitanje. I upravo tu počinje njen unutrašnji lom.
„I kad smo se konačno preselili da živimo sami, bilo je još gore. Nije prošao dan da nije odlazio kod njih – da im ide u nabavku, da uplaćuje tikete, da kosi dvorište. Oboje su zdravi, imaju ćerku koja nema porodicu, nema obaveze, ali to je, izgleda, bilo nevažno. On je morao. Morao – jer se tako očekuje.“
U tom trenutku, kako kaže, shvatila je suštinsku istinu: nikada neće biti prioritet. Ni ona, ni njihovo dete. Uvek će biti iza njegovih roditelja. Uvek će „njihovo mišljenje“ važiti više od njenog osećaja, potrebe, boli.
„Shvatila sam da je za njega porodica koju je osnovao manje važna od one iz koje je potekao. I da će uvek biti kako njegovi kažu. Tada sam odlučila da podnesem papire za razvod. Nije bilo suza. Samo olakšanje. Kao da sam skinula ogroman teret sa leđa.“
Kaže da se ne kaje zbog braka, ni zbog deteta koje su zajedno dobili. Ali žali što je potrošila četiri godine pokušavajući da popravi nešto što nikada nije bilo zdravo. Što je verovala da će se neko promeniti, da će da opstane sa maminim i tatinim sinom. Što je verovala da ljubav može da pobedi sve – čak i kada nema osnovne slobode.
„Ne kajem se zbog deteta. To je svetla tačka mog života. Ali me boli što sam četiri godine živela kao gost u tuđem sistemu. Što sam ćutala kad sam trebala da vičem. Što sam trpela u ime ‘mira u kući’. I što sam predugo verovala da će on, jednog dana, izabrati mene. Nikada nije.“
Danas, kaže, ima svoj mir. Radi, sama brine o detetu, sama donosi odluke. I ne, nije lako. Ali je slobodna. I to je vrednije od svega.
IZVOR Stil/Mondo
About The Author
