Zovem se Suada. Imam 41 godinu. Rođena sam u Bosni i Hercegovini, odrasla u Sarajevu, a već više od deset godina živim u Njemačkoj – u jednom mirnom gradiću blizu Stuttgarta. Ovo nije običan oglas, niti ja želim da zvučim kao neko ko “traga za srećom po svaku cenu”. Ovaj oglas je moja otvorena, iskrena priča – i možda poziv upravo tebi da se prepoznamo.
U Njemačku sam došla najpre trbuhom za kruhom – kao i većina naših ljudi. Počela sam kao čistačica, radila po kućama, restoranima, često i do iznemoglosti. Danas imam svoj posao, svoj stan, svoj život – i više ne tražim sigurnost. Tražim ljubav. Onu zrelu, stabilnu, partnersku. Jer karijera i stabilnost ne greju dušu. Greje je neko ko te iskreno pogleda, ko ti kaže „tu sam“ i misli to.
Nisam ovde da bih lagala ni sebe ni druge. Bila sam u ozbiljnoj vezi, završilo se tiho, bez drame, ali s bolom. Učim iz prošlosti, ali više ne živim u njoj. Naučila sam da žena može biti i nežna i jaka, i emotivna i praktična, i lepa i svoja. Nisam savršena, ali jesam svoja.
Fizički sam visoka 170 cm, imam 68 kg, tamnu kosu koju najčešće nosim vezanu, oči boje kestena i osmeh koji ljudi često pamte. Volim jednostavnu eleganciju – haljine koje prate liniju, blage tonove, minimalnu šminku i cipele koje prate korak, a ne bol. Moji prijatelji kažu da zračim smirenošću i nekim „ženskim dostojanstvom“ koje se danas sve ređe sreće.
Ne pijem, ne pušim, ali nemam ništa protiv ako ti to radiš u granicama. Volim kuvanje, posebno bosanska tradicionalna jela – pita, sarmice, krompiruša, hurmašice… sve ono što miriše na dom. Volim i nemačku disciplinu, red, čistoću i tačnost. Kombinujem oba sveta i ponosna sam na to.
Vikendi su mi rezervisani za prirodu – šetnje, planinarenja, vožnju biciklom. Obožavam da sednem pored reke s knjigom, ili samo da ćutim i gledam u daljinu. Ne bežim od samoće, ali više ne želim da mi ona bude jedini saputnik.
Ali da se razumemo – nisam žena koja traži da je neko “spasi”. Ne želim ni da budem nečiji projekat, ni nečija usputna stanica. Ja sam žena koja je prošla mnogo, radila na sebi, i sada zna vrlo jasno šta želi. Želim muškarca koji će biti partner – rame uz rame, ruku pod ruku. Ne nadređeni, ne podređeni – već saveznik. Saputnik. Prijatelj, ljubavnik, saputnik i oslonac. Kao što i ja želim to biti njemu.
Imam 41 godinu, ali se tako ne osećam. Godine su mi donele mudrost, mir i sposobnost da ne paničim pred izazovima. Znam da ljubav nije bajka, znam da brak nije film, ali verujem da sve može imati lepotu i kad je svakodnevno – ako su dvoje iskreni. Ne mora svaki dan biti poseban – ali svaki pogled, osmeh, i poštovanje mora da postoji. Bez toga, ništa ne traje.
Mnogi mi kažu da sam previše romantična za današnje vreme. Možda. Ali i dalje verujem u poruku ujutro, u dodir po obrazu, u šapat pred san. Ne tražim savršenog muškarca. Tražim stvarnog. Sa manama, ali i srcem. Neko ko zna da kaže “izvini” kad pogreši. Neko kome nije teško da pomogne kad je teško. Neko kome nije ispod časti da bude nežan.
Volim stabilne muškarce. Ne one koji glume, već one koji znaju da se ponašaju zrelo. Muškarce koji znaju šta je rad, koji nisu u oblacima, ali nisu ni hladni. Neko ko zna da sasluša, a ne samo da priča. Godine mi nisu presudne – ako si 5, 10 godina stariji – još bolje. Ako si mojih godina – odlično. Bitno je da si čovek.
Decu nemam, ali ne isključujem mogućnost da ih imam. Ako već imaš svoju decu – to je potpuno u redu. Verujem da jedno zdravo partnerstvo može da funkcioniše i uz prošlosti koje nosimo. Ne gledam unazad, ne brojim bivše, ne istražujem istoriju. Bitno mi je sada i šta zajedno možemo da stvorimo.
Iskreno, malo mi je teško da pišem ovako otvoreno – ali ako ništa drugo, želim da ostavim trag iskrenosti. Toliko je danas površnosti, igara, skrivanja… a meni toga više ne treba. Ne zanimaju me muškarci koji pišu svima, koji nemaju ni pet minuta vremena, ali su stalno online. Ne zanimaju me prazna obećanja, planovi “jednog dana” i ljudi bez volje da grade.
Želim da se upoznamo polako – bez pritiska, bez glume. Poruka, poziv, možda kafa negde – ili šetnja. Sve što vodi u pravcu upoznavanja. Volim kada mi neko piše iskreno – bez kopiranih rečenica i fraza. Ako me zaintrigiraš svojim umom, dušom i humorom – osvojićeš me.
Inače sam i vrlo duhovita, mada to često ne pokazujem odmah. Volim da se smejem, i volim ljude koji znaju da nasmeju bez da povrede. Cinične ljude ne podnosim. Volim blagost i emociju. Obožavam životinje, prirodu, i tišinu posle kiše. Imam malu mačku koja je često jedini član domaćinstva s kojim pričam naglas.
Imam i svoju sobu za biljke – moj mali kutak mira. Tamo provodim sate, zalivam, presadjujem, i razmišljam o životu. Nisam materijalista, ali volim red, čistoću i osećaj doma. I želim taj dom da delim.
Tvoje obrazovanje, poreklo, status – sve je to manje važno. Bitno je šta nosiš u sebi. Bitno mi je da si neko kome mogu da verujem. Ako znaš da si od onih koji misle da je žena “slabiji pol” – ne javljaj se. Ako misliš da muškarac mora sve da vodi – nisi za mene. Ako misliš da je ljubav kompromis, dogovor, i poštovanje – hajde da probamo.
Neću ti odmah slati slike u porukama, niti ću odgovarati na dvosmislene komentare. Ako želiš da se igraš – idi dalje. Ako si ozbiljan – možda si baš ti ono što tražim. I možda sam ja ono što ti treba.
Mnogi bi me pitali: “Zašto ne tražiš muža u Njemačkoj, kad već tamo živiš?” Odgovor je jednostavan – nisam vezana za pasoš, državu ni jezik. Ja tražim dušu. Srce koje razume, ruke koje grle iskreno i pogled koji ne laže. Ako si iz dijaspore – još bolje, razumećemo se. Ako si iz Bosne, Srbije, Hrvatske – ništa nas ne sprečava da probamo. Daljine se premoste, kada se ljudi povežu iznutra.
Naravno da se plašim. Ne neuspeha, već razočaranja. Danas je toliko ljudi koji nešto započnu, pa nestanu. Toliko emocija koje se ne završe, rečenica koje ostanu visiti. Ne želim više da gubim vreme s ljudima koji ne znaju ni ko su ni šta hoće. Zreli ljudi razgovaraju, ne nestaju. Zreli ljudi pokušavaju, ne igraju igrice. Ako znaš da si takav – onda si možda baš ti ono što čekam.
Nisam rob modernih trendova, filtera i savršenih fotografija. Moj život nije “Instagram bajka”. Moj život je kafa pre posla, spremanje ručka za sutra, razgovor sa sestrom preko WhatsAppa, i čežnja za toplinom. Moj život je realan. I želim da ga delim sa nekim jednako stvarnim.
Znam da mnogi misle da su žene u četrdesetima “izašli voz”. Ja ne mislim tako. Ja verujem da su to najbolje godine žene – kad zna ko je, kad zna šta vredi, i kad ne pristaje više ni na šta manje od poštovanja. Ne tražim da mi se diviš, ali tražim da me poštuješ. Ne tražim da mi plaćaš stvari, već da mi pokloniš vreme. Jer vreme je danas najveći luksuz.
Možda si muškarac koji je ostao sam, možda si razveden, ili si jednostavno izgubio veru u ljubav. I ja sam bila tu. I znam kako je. Zato želim da ti kažem da nije kasno. Da još uvek ima nas koje znamo voleti iskreno. Koje želimo dom, mir, i muškarca koji nas neće tretirati kao privremenu opciju.
Meni ne treba savršen partner – meni treba čovek. Neko ko zna da uveče zatvori prozor jer sam zaboravila. Neko ko će mi doneti aspirin kad imam glavobolju. Neko ko ne beži kad je teško, i ne čeka da mu sve serviram. Neko ko me vidi, stvarno vidi, i ne pokušava da me menja.
Možda već dugo nemaš s kim da razgovaraš o stvarima koje ti znače. Možda ti fali tišina koju deliš s nekim, a nije neprijatna. Možda ti fali žena koja će te saslušati bez da te osuđuje. Evo me. Ako ti je stalo, ja sam ovde. Bez maski. Bez glume. Bez straha da pokažem ko sam.
Zamisli sledeću sliku: vikend je, kiša lagano pada. Nas dvoje na terasi, sa ćebetom i kafom. Ne pričamo ništa veliko. Samo ćutimo i gledamo u istom pravcu. A ruka ti je na mom kolenu. I osećamo mir. To je ono što ja želim.
Ne moraš biti romantičar. Dovoljno je da budeš prisutan. Da znaš da žena treba više topline nego stvari. Da reč “tu sam” ima veću težinu od poklona. Da se ljubav gradi, a ne traži gotova.
Možda si umoran od dopisivanja bez smisla. I ja sam. Zato i pišem ovako detaljno. Da znaš da postoji jedna žena koja želi da te upozna stvarno. Koja nije ovde da gubi vreme. I koja zna kako se gradi odnos – strpljenjem, poštovanjem i svakodnevnim gestovima.
Ako si stigao do kraja ovog teksta, to mi već govori mnogo. Govori mi da umeš da čitaš pažljivo. Da ceniš reč. Da ti nije sve samo “na brzaka”. I možda, samo možda – to je početak nečeg posebnog.
Zato – neću više da ubeđujem, ni da tražim. Dovoljno sam rekla.
Ako misliš da imaš srce koje zna da voli, ako ti je duša još živa, ako veruješ da se u 40-im može početi nešto pravo – hajde da pokušamo.
UKOLIKO ŽELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD
About The Author
