Zovem se Magdalena. Imam 33 godine i živim u Novom Sadu. Grad je prelep, ljudi nasmejani, ulice šarene – ali dani umeju da budu prazni kada ih nemaš s kim podeliti.
Možda ćeš odmah pomisliti – pa što se onda ne udaš?
Odgovor je jednostavan: zato što neću bilo koga.
Zato što ne tražim vezu iz navike, pritiska ili dosade. Tražim vezu iz srca.
U vreme kada su ljubavi “na dan”, kada se ljudi upoznaju i zaborave u istoj nedelji, ja još uvek verujem u pravu, mirnu, stabilnu ljubav. Ljubav u kojoj se ljudi gledaju u oči, a ne u telefone. Ljubav u kojoj ne moraš da se igraš da bi bio voljen. Ljubav u kojoj se dišete, ćutite, podržavate, rastete zajedno.
Ko sam ja?
Rođena sam i odrasla u Vojvodini. Vaspitana da cenim rad, poštenje i domaću atmosferu. Radim stabilan administrativni posao, finansijski sam samostalna, emotivno zrela.
Nisam “savršena” ni po čijim standardima. Nemam silikone, ne vozim džip, ne izbacujem slike iz teretane.
Imam ono što vredi: srce, dušu, karakter, i želju da volim nekog stvarnog.
Volim jednostavne stvari – šolju kafe na terasi, šetnju pored Dunava, vikende u prirodi, zajedničko kuvanje, film pod ćebetom.
Nisam za klubove i haos, nisam od onih koje moraju da budu u centru pažnje. Više volim da budem centar nečijeg sveta – mirno, tiho, bez buke.
Imam blage crte lica, oči koje vole da gledaju duboko, i osmeh koji se ne deli olako, ali kad ga dam – to znači da verujem. Visoka sam 167 cm, prirodna, ženstvena. Ne pušim, alkohol retko – čaša vina uz večeru, to je to.
Nemam decu, ali želim ih jednog dana – ako sudbina donese pravog čoveka.
Ako ti imaš dete – to mi nije prepreka, ako si čovek koji zna šta je porodica i koliko nežnosti dete treba.
Zašto sada?
Zato što ne želim da se jednog dana probudim sa 45 i shvatim da sam sve imala – sem ljubavi.
Zato što verujem da i dalje ima muškaraca koji žele jedno – miran dom, toplu ruku, ženu pored koje se ne moraš pretvarati.
Zato što sam prebolela pogrešne i naučila lekcije. Sada tačno znam šta mi ne treba – a još više šta mi treba.
Zato što, veruj mi – nije sramota reći: “Želim da volim.”
Nije slabost potražiti partnera. To je hrabrost.
Kakav mi muškarac treba?
Tražim muškarca između 33 i 45 godina. Moguće i mlađeg ili starijeg ako si zreo u duši.
Ne tražim tvoj auto, stan ni stanje računa. Zanimaju me tvoje vrednosti. Tvoj pogled. Tvoj ton kad kažeš “Tu sam.”
Volim kad muškarac zna da razgovara, da ne beži na prvi problem, da poštuje tuđe vreme i osećanja.
Možeš biti razveden, možeš imati dete – život nas oblikuje.
Ali nemoj da budeš neko ko još uvek “ne zna šta hoće”.
Nemoj da budeš neko ko ne zna da voli bez rezervi.
Volim muškarce koji su stabilni, od reči, duhoviti. Ne moraš biti “savršen”. Moraš biti stvaran. Da znaš da grliš i ćutiš kad treba. Da znaš da kažeš “izvini”, ali i da znaš da kažeš “volim te” kad to stvarno misliš.
Ne tražim dramu, napetost ni igrice. Dosta mi je “neodlučnih”, “zauzetih”, “još uvek razvedenih”.
Tražim muškarca koji je spreman za jedno normalno “mi”.
Šta nudim zauzvrat?
Nudim sebe.
Nudim dom. Mir. Partnerstvo. Podršku.
Biću ti žena koja te neće menjati, ali će te motivisati da budeš još bolji.
Biću uz tebe kad ti ide i kad sve stane. Kad si jak, ali i kad si slab.
Neću bežati, neću glumiti, neću igrati igrice.
Znam da volim – bez kalkulacije. I hoću da to dam pravoj osobi.
Ako si još uvek ovde, verovatno osećaš isto.
Možda si i ti neko ko je prošao kroz razočaranja.
Ko je godinama bio “tu za druge”, a na kraju ostajao sam.
Možda si neko ko je jak u očima sveta, ali umoran u duši.
Ako si ti taj – hajde da pričamo.
Možda nismo više klinci, možda nosimo svoje ožiljke, ali ožiljci znače da smo preživeli.
Ako se prepoznaš – javi se.
Ne tražim bajku. Tražim stvarnost.
Tražim ljubav koja ostaje, čak i kad postane teško.
Znaš, često sam slušala komentare tipa: “Pa ti izgledaš normalno, šta će ti oglas?”
I svaki put bih se nasmejala, jer ljudi još uvek ne razumeju da se istinska usamljenost ne vidi spolja.
Nema je na licu, ni u odeći. Nema je na Instagramu.
Usamljenost je u tome kad si jaka za sve druge, a kad se vrata zatvore – nemaš kome da ispričaš kako si stvarno.
Ja sam ta žena.
Znam da u meni ima nežnosti koju neko tek treba da otkrije. Imam emocije koje nisam dala godinama, jer nisam želela da ih potrošim na pogrešne ljude.
I zato što sam čekala – ne savršenstvo, nego pravog.
Onog s kim neću morati da se pretvaram.
Onog koji će me gledati kao ženu, a ne kao trofej, utehu ili privremenu stanicu.
Ponekad, kad gledam parove u gradu, uhvati me neka blaga tuga – ne zbog njih, nego zbog vremena koje prolazi.
Jer znam da imam šta da dam.
Znam da mogu biti žena koja ne traži mnogo, ali pruža sve.
Volim kad muškarac ume da razgovara – ne da “melje”, već da priča smisleno, iskreno. Volim kad ume da se nasmeje, ali i da bude ozbiljan kad treba.
Volim kad ne beži od osećanja. Kad ne glumi “hladnog frajera” jer mu je to lakše nego da prizna da želi ljubav.
Ne tražim da me nosiš na rukama.
Ali tražim da me poštuješ.
Da znaš da nije slabost pokazati nežnost. Da znaš da žena nije trofej, nego partner.
Ako si prošao kroz život i znaš kako izgleda kad sve stane, znaćeš i koliko je vredno kad neko kaže: “Tu sam, i ne idem.”
Ne tražim vezu za vikend. Ne tražim zabavu.
Tražim temelj. Dom. Osobu. Mi.
AKO OSEĆAŠ ISTO…
Ako te je ovaj oglas dotakao, ako si pročitao svaku reč ne iz radoznalosti, nego iz razumevanja – možda smo ti i ja baš ono što sudbina želi da spoji.
Napiši poruku. Bez glume, bez foliranja. Samo iskreno.
Možda ovaj oglas promeni i tvoj život.
Možda prestaneš da tražiš… jer si našao.
About The Author
