Zovem se Ana Marija, imam trideset godina i živim u Beogradu. Nisam ovde da glumim nešto što nisam, niti da tražim savršenstvo koje ne postoji. Oduvek sam verovala da prava ljubav nije u velikim gestovima nego u malim stvarima koje pokazuju da ti je stalo. Verujem u iskrenost, u osmeh koji ne krije ništa, u pogled koji govori više od hiljadu reči. U vremenu kada svi žele da izgledaju savršeno, ja biram da budem stvarna.
Beograd me je naučio mnogo. Ulice pune svetla, a opet, toliko usamljenih duša koje prolaze jedna pored druge ne primećujući se. Možda sam i ja bila jedna od njih, ali sada znam da ne želim da prolazim kroz život sama. Želim nekog s kim ću moći da se smejem, da ćutim, da sanjam. Nekog ko će razumeti da je ljubav mnogo više od poruka pre spavanja i lajkova ispod slika.
Imala sam i razočaranja i trenutke kad sam mislila da odustajem od svega. Ali naučila sam da svako slomljeno srce nosi lekciju. Nema smisla tražiti krivce, jer sve što nam se desi nas oblikuje. Danas sam zahvalna na svemu, jer sve to me je naučilo da cenim mir, poštovanje i iskrenost više od bilo čega. Ne treba mi neko da me spasava, već neko s kim mogu da rastem.
Znam šta hoću i još važnije, znam šta neću. Neću laži, neću igre, neću prazne reči. Hoću čoveka koji zna šta želi, koji ne beži od emocija i ne boji se da bude nežan. Muškarca koji ume da sluša, koji razume da ljubav nije takmičenje nego partnerstvo. Ako to zvuči previše jednostavno, onda možda jednostavnost i jeste ono što svima nedostaje.
Nisam žena koja traži pažnju, već prisutnost. Neko ko će biti tu kad se dan raspadne i kad sve deluje besmisleno. Neko s kim će i obična šetnja imati smisao. Ne zanima me da li si uspešan, poznat ili bogat. Zanima me da li si iskren. Da li znaš da ćutiš kad treba, da se nasmeješ kad je teško, da budeš čovek i kad drugi nisu.
U svetu u kojem je sve postalo instant, ja još uvek verujem u sporost. U ljubav koja raste polako, u poverenje koje se gradi, u odnos koji se neguje. Ne želim da gubim vreme na površne veze koje traju koliko i baterija na telefonu. Želim dubinu, bliskost, onaj osećaj da pripadaš nekom bez straha da će sutra nestati.
Nisam savršena, imam svoje mane i svoje tišine. Nekad ćutim previše, nekad govorim previše, ali sve što radim – radim srcem. Ako me neko razume, ne mora ništa drugo da mi obeća. Verujem da prava ljubav nije kada neko kaže “voliću te zauvek”, već kada to svakog dana dokazuje.
Možda je neobično što ovo pišem ovako javno, ali verujem da prave priče ne nastaju u tišini. Možda će neko pročitati ovo i osetiti isto što i ja – tu tišinu koja traži svoj odgovor. Ako si neko ko više ne želi igre, ko veruje u bliskost, ko zna da reči imaju težinu, možda si ti taj koji treba da pročita ove redove.
Volim Beograd, volim njegove kiše, njegove mirise, noći koje počinju kafom, a završavaju dugim razgovorima. Ali ponekad, kad se svetla ugase, i ovaj grad postane prevelik za jednu osobu. Tada pomislim da negde možda postoji neko ko gleda isti grad, iste zvezde, i oseća isto.
Ne tražim bajku, tražim istinu. Ne tražim ideal, tražim mir. Ako znaš šta znači poštovati, ako znaš da ljubav nije samo leptirići već i odgovornost, ako znaš da prava žena nije ona koja sija samo na slikama nego i u trenucima kada ćuti – možda bismo mogli da se razumemo.
Nisam izgubila veru u ljubav. Samo sam naučila da je ne dajem svakome. Danas znam da ne treba mnogo da bi neko bio pravi. Dovoljno je da bude iskren. I ako ovo čitaš i osećaš da sam napisala nešto što te dotiče, možda ovo nije slučajnost. Možda se upravo sada dvoje ljudi koji veruju u isto – pronalaze.
Ponekad pomislim da je najveća hrabrost danas ostati iskren. Toliko ljudi beži od emocija da izgleda kao da je ranjivost postala slabost. A ja mislim suprotno. Hrabro je voleti, hrabro je verovati, hrabro je pokazati osećanja u vremenu kad svi nose maske. Ne želim da budem hladna i nedostižna, želim da budem topla i stvarna. Ako to nekog uplaši, onda taj neko nikada nije bio spreman da voli.
Bila sam razočarana, kao i svi. Svako od nas nosi svoje ožiljke. Ali s godinama naučiš da nije problem u ljubavi nego u pogrešnim ljudima kojima smo je davali. Danas više ne krivim sebe za ono što nije uspelo. Učim da praštam, da puštam, da idem dalje. Jer samo kad pustiš prošlost, možeš da vidiš ko stoji ispred tebe u sadašnjosti.
Ne treba mi neko da me promeni. Treba mi neko ko će razumeti moju tišinu, moje slabosti, moje želje. Nekome ću biti previše, nekome premalo, ali pravom čoveku biću taman koliko treba. Možda je to ono što danas svi zaboravljamo – da ljubav nije o tome da se uklapamo, već da se razumemo.
Nisam od onih koji veruju u sudbinu, ali verujem u trenutke koji sve promene. U onaj jedan pogled, onu jednu rečenicu koja te zadrži. Možda se upravo zato usuđujem da pišem. Jer negde, možda baš sada, neko čita i oseća isto. Dvoje ljudi koji se nikada nisu sreli, ali osećaju isto. To je lepota ovog sveta – nikada ne znaš gde ćeš pronaći ono pravo.
Beograd zna da bude surov grad, ali ja u njemu i dalje vidim svetlost. U svakom zalasku, u svakoj tihoj večeri na Kalemegdanu, u svakom osmehu prolaznika koji se zadrži sekund duže nego što bi trebalo. To su oni sitni trenuci koji nas podsećaju da još uvek ima dobrote. I da ljubav, bez obzira na sve, nikada nije nestala.
Zato pišem, ne da bih impresionirala, nego da bih pronašla. Da bih možda jednog dana mogla da kažem da se sve isplatilo – i čekanje, i razočaranja, i hrabrost da ostanem svoja. Jer verujem, iskreno verujem, da negde postoji neko ko oseća isto.
Ukoliko želite dodajte me na profil ispod
About The Author
