Pozdrav, zovem se Marija. Imam 37 godina i dolazim iz Skoplja. Učiteljica sam u osnovnoj školi, a u slobodno vreme pišem priče za decu koje čitam svojim učenicima. Volim male stvari koje imaju dušu — stare razglednice, pesme iz detinjstva, miris sveže pečenog hleba, i kišne dane pod ćebetom uz knjigu.
Oduvek sam bila neko ko voli iskreno. Nisam imala puno veza, jer nisam želela da se trošim na površne odnose. Verujem u one ljubavi koje se grade polako, pogled po pogled, dan po dan. Možda sam staromodna, ali verujem da ima još muškaraca koji umeju da vole duboko i iskreno.
Tražim muškarca između 35 i 50 godina, koji ne traži avanturu nego stabilnu vezu. Nekog ko zna da je pažnja važnija od skupih poklona, da je poverenje važnije od lepih reči. Ako voliš umetnost, prirodu, životinje, i ako veruješ u vernost — možda bismo mogli da budemo jedno za drugo.
Nisam materijalista. Važno mi je da muškarac ima toplinu, obrazovanje, kulturu, i da ume da se nasmeje, čak i sebi. Volim duge šetnje, planinarenje, filmove iz Evrope, i vikende provedene daleko od gužve. Ne pijem, ne pušim, i vodim miran život.
Ako si sam, ako ti fali neko ko će ti slati dobre misli pred spavanje, ako želiš ženu koja zna da voli i koja ne igra igre — javi mi se. Ne moraš biti iz Skoplja, sve dok si otvoren za susret i razgovor. Internet nas može spojiti, ali srce je ono što nas zbližava.
Kako zamišljam nas?
Možda bi naš prvi susret bio običan – kafa u tihoj bašti. Pričali bismo o stvarima koje su nas oblikovale, o filmovima koje volimo, o mestima koja bismo želeli da vidimo. Ne bih te pitala koliko zarađuješ, nego kako voliš. Ne bih te gledala kroz godine, već kroz oči. I ako mi budeš prijao, poželeću da te vidim opet. Da te pozovem na ručak. Da te upoznam sa mojim svetom.
Neću te opterećivati prošlošću. Neću te ispitivati. Želim da sa tobom napravim novo poglavlje. I ne tražim da bude savršeno – već stvarno. Da se posvađamo kad ne mislim isto, ali da se pomirimo pre spavanja. Da imamo dane kad ćutimo, ali i one kad ne prestajemo da se smejemo. Da mi staviš ruku na rame kad osetim slabost, a ja da budem tvoj oslonac kad ti bude teško.
Verujem li još u ljubav?
Verujem. Jer da ne verujem, ne bih ovo pisala. Ljubav nije nešto što prođe sa godinama. Ona menja oblik. Nije više strast u noći, nego pogled kad znaš da nisi sam. Nije više leptirić u stomaku, nego sigurnost. Prijateljstvo. Razumevanje. I upravo to želim. Ljubav koja traje jer je nežna, a ne jer je vatrena.
Ako si došao do ovde, možda već postojiš. Možda ovo čitaš i pitaš se da li da mi se javiš. Možda imaš sumnju – jer si već imao razočaranja. Razumem. I ja sam ih imala. Ali nećemo znati dok ne pokušamo. I možda nismo jedno za drugo. A možda jesmo baš ono što smo tražili celog života.
Zato te pozivam:
Piši mi. Kaži mi ko si. Ne moraš da budeš pesnik. Samo budi svoj. Reci mi šta voliš, čega se sećaš, gde bi voleo da ideš. I ako ti se učinim kao žena koja bi mogla da te razume – hajde da pokušamo.
Možda ćemo uspeti. Možda ćemo se zaljubiti sporo, ali zauvek. Možda ćemo jedno drugo naučiti kako izgleda sreća u drugoj polovini života.
About The Author
