Zovem se Danijela, imam 41 godinu i živim u Banjaluci. Krojačica sam već 20 godina – moje ruke svakodnevno stvaraju lepotu od tkanine, ali ono što ne mogu da sašijem jeste sreća koju može doneti samo iskrena ljubav.
Visoka sam 169 cm, imam crnu kosu koju često vežem u punđu dok radim, i oči boje kestena. Lice mi je ovalno, sa izraženim jagodičastim kostima i osmehom koji je uvek spreman da pruži utehu. Ljudi kažu da zračim toplinom i da u meni ima nečeg starinskog, kao kod žena koje znaju da vole duboko, strpljivo i odano. Nosim jednostavnu odeću, najčesto sama sašijem svoje haljine koje prate liniju tela, ali nikad preterano upadljivo.
Moj život je jednostavan – dani u radionici, kafa sa prijateljicama, i tihe večeri uz knjigu ili neki stari film. Obožavam romanse iz starih vremena, volim da slšam muziku 80-ih i da šetam po obližnjem parku sa sestrinim psom. Ipak, u tom miru mi fali neko kome mogu da se naslonim na rame. Neko da me pogleda dok jedem supu i da kaže: “Tu sam. S tobom sam.”
Tražim muškarca između 40 i 55 godina, ne moraš biti bogat, ni savršen – ali moraš biti dobar čovek. Volim kad je muškarac nežan, ali čvrst u stavovima, kada zna da zaštiti ali i da sluša. Ako si vredan, iskren i znaš da poštuješ ženu koja stoji uz tebe – ja ću biti ona koja te neće nikad izneveriti.
Ne tražim avanturu. Ne zanimaju me površne poruke. Želim vezu sa svrhom, ljubav koja se gradi polako, sa smehom, razgovorima i možda – ako Bog da – zajedničkim jutrom.
Ako si negde, i čitaš ovo s istim osećajem praznine i čežnje – piši mi. Možda baš ti budeš onaj kome ću sutra šiti košulju za naš prvi zajednički izlazak.
About The Author
