Emina iz Bugojna (39): “Godine mi ne smetaju – smeta mi prazna postelja i tišina bez smisla”
Zovem se Emina. Rođena sam i živim u Bugojnu, imam 39 godina i ne pišem ovo iz hira, već iz potrebe da se obratim iskreno – možda baš onom muškarcu koji ovo sada čita i zna tačno o čemu pričam. Jer kad se dani počnu pretvarati u tišinu, a večeri u razmišljanje “da li sam ja problem?”, znaš da je vreme da nešto menjaš.
Nikada nisam bila od onih žena koje traže pažnju po svaku cenu. Imam svoj posao, svoj stan, svoj mir. Radim kao službenica u lokalnoj firmi, vodim uredan život, imam par bliskih prijateljica, volim prirodu i knjige. Ali ono što fali – jeste neko kome ćeš uveče šapatom reći “laku noć”, a da to ne bude tišina na jastuku pored tebe.
Šta tražim?
Ne tražim savršenog muškarca. Ne zanima me visina tvoje plate ni veličina auta. Više me zanima veličina tvoje duše. Tražim muškarca koji zna da čuje, koji ume da pogleda u oči i da ne skrene pogled kad postane teško.
Tražim nekoga ko zna vrednost običnih stvari – zajedničke kafe, šetnje u tišini, dodira bez reči. Nekoga ko ne glumi ljubavnika, već je to – iznutra, iskreno, do srži.
Imam iza sebe jednu ozbiljnu vezu koja se završila bez velikih drama – samo su se naši putevi razišli. Nismo imali decu, i iako sam u jednom periodu jako želela porodicu, sada više ne insistiram na tome. Ako se desi – neka bude, ali neću živeti u prošlosti i žaliti za onim što nije bilo. Verujem da ono pravo može doći i u četrdesetoj i u pedesetoj, samo ako si otvoren da voliš iznova, kao prvi put.
Kakva sam osoba?
Mnogi me opisuju kao mirnu i stabilnu. Nisam temperamentna, ne volim dramu, ne vičem, ne insistiram da bude po mom. Više volim dogovor, kompromis, tih pogled koji govori više od stotinu reči. U životu sam naučila da ljude ne menjam – ili ih prihvatim kakvi jesu, ili pustim da idu svojim putem.
Volim prirodu. Vikendom često odem sama na Plivsko jezero ili do nekog planinskog doma. Imam starog psa, zove se Medo – spasila sam ga pre 7 godina s ulice i od tada je moja verna senka. Ako voliš pse, već imamo jedno zajedničko.
Kuvam s ljubavlju. I ne, ne smatram da žena treba biti “služavka” u kući. Verujem u partnerstvo, gde jedno drugo podržavamo. Ali iskreno, meni nije teško da spremim večeru i dočekam te sa osmehom, ako znam da ćeš me pogledati onako kako sam oduvek želela – sa poštovanjem i toplinom.
❤️ Šta me boli?
Najteže mi pada što se ponekad osećam kao da više nema muškaraca koji znaju kako da budu prisutni. Svi žure, svi gledaju u telefone, svi žele “brze veze”, bez obaveza, bez dubine. A meni je dosta površnosti. Dosta mi je poruka koje počinju s “hej” i završavaju se bez odgovora. Dosta mi je da budem samo neko “usput”.
Zato i pišem ovaj oglas – da probam nešto drugačije. Da probam da budem žena koja se ne stidi da kaže: hej, sama sam i fali mi neko. Fali mi bliskost, fali mi glas ujutru, dodir uveče, neko kome ću moći da ispričam kako mi je dan prošao.
Ako si:
-
između 38 i 55 godina,
-
emotivno zreo,
-
prošao kroz poneku životnu buru i znaš da ceniš mir,
-
imaš makar trunku želje da sa nekim deliš život,
-
ne tražiš avanturu ni jednu noć,
onda ti kažem – javi mi se.
Ne moraš da budeš iz Bugojna. Otvorena sam i za ljude iz drugih gradova, čak i iz dijaspore, ako postoji mogućnost da se sretnemo, makar jednom, uživo, bez maski i igrica.
Šta bih volela da radimo?
-
Da pijemo kafu na balkonu dok grad spava.
-
Da čitamo knjige u tišini, ali budemo tu jedno za drugo.
-
Da gledamo film i komentarišemo kao deca.
-
Da putujemo makar na jedan dan – bilo gde, samo da nismo sami.
-
Da šetamo bez cilja, ali s razlogom – jer imamo jedno drugo.
Možda zvuči naivno, ali verujem da su to stvari koje prave život vrednim.
Kako da me kontaktiraš?
Na sajtu gde je objavljen ovaj oglas ima forma za kontakt. Ne šalji mi samo “hej” – napiši nešto iskreno, makar dve rečenice o sebi. Napiši zašto si kliknuo na moj oglas, šta te privuklo, kako provodiš dane, da li i ti osećaš tišinu u postelji…
Ja obećavam da ću svakom odgovoriti. Ne jurim broj poruka, ne igram igre. Ako kliknemo – kliknemo. Ako ne, hvala ti što si bar pročitao i možda malo bolje razumeo šta jedna žena, blizu četrdesete, još uvek sanja.
Na kraju…
Ne tražim bajku. Samo da mi se srce ponovo smeje. Da ne budem “jaka žena” koja se noću guši u tišini. Da ponovo verujem da ljubav nije rezervisana samo za one koji imaju 25. Jer ja sam Emina – žena od krvi i mesa, emocija i snova, i još uvek verujem… da negde postojiš ti.
About The Author
