U srpskim selima, ljudi još veruju da je pošten čovek najveće bogatstvo. Takav je bio i Igor – vredan, miran i dobroćudan čovek koji je mislio da ljubav nikada nije prekasna. Sve dok jednog dana nije otkrio nešto što mu je preokrenulo život.
Priča koja se i danas prepričava u brdima iznad Užica
Igor Stanković, tada 52-godišnjak, živeo je skromno u porodičnoj kući. Radio je zemlju, brinuo o nekoliko koza i živeo mirno, okružen prirodom. Nakon razvoda, povukao se u svoje selo, daleko od gradske gužve.
Nije tražio mnogo — samo iskrenost i nekoga s kim može da deli svakodnevicu.
Jednog dana, preko društvenih mreža upoznao je Arlindu iz Skadra. Bila je udovica, sa ćerkom Leilom. Pričali su često, razmenjivali svakodnevne brige i polako gradili poverenje. Posle nekoliko meseci, Arlinda je rešila da se preseli kod njega, zajedno sa ćerkom.
Igor ih je dočekao otvorenog srca. Pomagao im da se uklope u selo, nabavljao sve što im je potrebno, učio devojčicu jezik i brinuo o njima kao o porodici. Komšije su ga gledale kako svakog jutra sređuje dvorište, kuva doručak i priprema Leilu za školu.
Prvi znaci nečega što nije bilo uobičajeno
Vremenom su se pojavili detalji koji su ga zbunjivali — razgovori koji su naglo prekidani, odlasci iz kuće bez objašnjenja, kao i nedosledne priče o tome gde je bila i s kim se videla. Igor je sve to pripisivao stresu i navikavanju na novi život. Verovao je i nije želeo da sumnja.
Sve dok jednoga dana nije primetio nepoznatog čoveka u blizini pomoćne zgrade. Taj susret bio je prvi trenutak kada je osetio da možda nešto nije kako treba.
Otkriće koje mu je promenilo pogled na sve
Kasnije je, kroz razgovore i tragove koje je nalazio, polako shvatio da Arlinda nije bila iskrena prema njemu. Nije mu bilo najteže to što je prevaren — najteže mu je bilo što je verovao da je konačno pronašao mir i porodicu koju je želeo.
Kada je pokušao da razgovara s njom, sve je izašlo na površinu. Njih dvoje su se razišli bez teških reči. Sutradan, kada se vratio kući, Arlinda i Leila su već bile otišle. Ostala je samo kratka poruka u kojoj je priznala da Igor nije uradio ništa loše i da je zaslužio više poštovanja nego što mu je pružila.
Kako Igor danas živi
Igor je nastavio da radi svoju zemlju i živi jednostavno, kao i pre. Ne govori mnogo o svemu što se desilo. Kaže samo:
„Neka svako nosi svoje odluke. Ja sam dao sve što sam znao i mogao. To mi je dovoljno.“
U jednoj fioci i danas čuva Leiline školske papire i njihovu jedinu zajedničku fotografiju — ne iz ljutnje, već kao podsetnik da čovek, uprkos svemu, treba da ostane svoj.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
