“Imam 28 godina, udata sam, ali srce mi je zbunjeno… i svake večeri postavljam sebi ista pitanja.”
Nikada nisam mislila da ću doći do ove tačke. Da će moj život, koji sam nekada zamišljala kao bajku, postati prostor između obaveza, tišine i neizgovorenih reči. Udata sam već nekoliko godina. Moj muž je dobar čovek – vredan, pošten, nikada nije digao ton, nikada nije pokazao znake grubosti. Ipak, u toj tišini, između svega što jeste i onoga što nedostaje, ja sam počela da gubim sebe.
Ne znam kada se tačno desilo. Možda onda kad sam prestala da osećam radost u malim stvarima. Možda kad su večere postale tihe, a reči sve ređe. Ili onda kada sam shvatila da me ne vidi više onako kako me je nekada gledao – kao ženu, kao osobu koja ima snove, osećanja, želje.
I tako sam počela da razgovaram sa nekim. Starijim muškarcem. Ne planirano. Nije bilo flerta, nije bilo namere. Samo razgovori koji su trajali satima. O svemu. O životu, o duši, o prošlim ranama. I prvi put posle dugo vremena, neko me je slušao bez osuđivanja. Neko me je pitao kako sam. I mislio je ozbiljno.
Bila sam zbunjena, uplašena sopstvenim mislima. Jer to nije bilo samo prijateljstvo. Počela sam da se radujem porukama, glasovima, pogledu. Počela sam da osećam ono što sam mislila da je zauvek nestalo – da sam živa. I upravo to me najviše plašilo.
Ne mogu reći da sam srećna zbog toga. U meni se vodi rat između razuma i srca. Pokušavam da ne povredim nikoga. Ni muža, ni sebe. Ali isto tako, ne želim da živim lažno. Da se smejem dok iznutra osećam tugu. I tako svaki dan balansiram između dva sveta – jednog koji sam izgradila, i drugog koji me tiho zove da budem ono što zaista jesam.
Nekada, dok perem sudove, gledam kroz prozor i zamišljam drugi život. Život u kojem su emocije prisutne. U kojem sam nečije “najlepše jutro” i “mirna luka”. A onda se vratim stvarnosti, deterdžentu, tišini kuhinje i zvuku televizora iz dnevne sobe.
Znam da nisam jedina koja se ovako oseća. Mnogo nas je, zar ne? Žena koje su se udale iz ljubavi, a onda polako izgubile sebe u svakodnevici, u obavezama, u nečujnoj borbi da budu jake. A duša, ona vrišti tiho, traži da je neko zagrli, da je neko pita: “Kako si stvarno?”
Zato i pišem ovo. Ne da tražim opravdanje, već razumevanje. Jer nije uvek crno-belo. Nisu sve priče o prevarama samo o neverstvu – nekada su to priče o zanemarenim srcima, o ženama koje više ne znaju kome da se obrate, a žele samo jedno – da ponovo budu voljene.
Moj brak i dalje traje. Moj muž i dalje ne zna ništa. Možda će ova priča zauvek ostati zaključana u meni, možda će se sve završiti tiho, bez bola. A možda… možda ću jednom skupiti hrabrost da budem iskrena – prema sebi i prema njemu.
Do tada… ćutaću, kao i mnoge druge žene koje se svake večeri pitaju: “Da li je ovo život koji sam sanjala?”
About The Author
