Krila 40 godina šta joj je BRAT radio kada su bili sami u kući: Majka je PLAKALA, a ona htela da se ubije
Ispovest spisateljice Džejn Epstajn o zlostavljanju koje je počelo kada je imala šest godina.
Mislila sam da se samo meni ovo dešava. Moramo da pričamo o tome i da edukujemo decu. Ovim rečima je započela ekskluzivni intervju Džejn Epstajn za magazin “People”.

Džejn Epstajn, govornica i pisac, prvi put je otvoreno govorila o porodičnom zlostavljanju i intimnom uznemiravanju koje je preživela kao devojčica.Džejn je imala samo šest godina kada ju je njen stariji brat predatorski uhvatio u kandže cikličnog s*ksualnog zlostavljanja.

– Soba mog brata bila je u podrumu i sve moje igračke bile su kod njega, pa sam mu uvek bila dostupna. Sećam se da me je brat dodirivao i bockao kao da sam eksperimentalni pokusni kunić. Bila sam jako zbunjena i nisam znala šta se događa. Vraćaju mi se slike svake večeri kada je dolazio u moju sobu. Stalno se nudio da me čuva kada nikoga nije bilo u kući. Tražio je svaki mogući trenutak da ostane nasamo sa mnom – opisala je traumatične događaje.

Džejn Epstajn je više od 40 godina krila šta joj se desilo zbog osećaja sramote. Dugo ju je mučilo pitanje – da li je sve to zapravo bilo zlostavljanje? Sve dok nije shvatila da su događaji iz detinjstva ostavili životne rane koje nije mogla da zaleči.
Sve je to promenilo moj pogled na život i kako sam sebe videla – rekla je Epstajn, koja je u međuvremenu postala aktivistkinja u borbi protiv intimnog zlostavljanja.

Prema istraživanjima centra (SSA) ustanovljeno je da se najveći broj iskorišćavanja i zlostavljanja dece odigrava u okvirima najbližih članova porodice.Džejn za “People” rekla je da su se događaji iz detinjstva odrazili na ceo život. Anksioznost, depresija i osećaj sramote decenijama su bili njena svakodnevica sve dok nije pronašla sistem podrške.

– Bila sam srećna i šašava devojčica koja uživa u vožnji bicikla, ali moj otac, koji je bio školski psiholog i majka učiteljica, bili su jako religiozni. Uvek je bio akcenat na tome šta je ispravno, a šta nije. Ali intimno obrazovanje sedamdesetih nije bilo na listi prioriteta. U šestom razredu pojavio se nekontrolisan osećaj besa. Bila sam bunotivnica. Sad znam da me je osećaj sramote učinio prkosnom i besnom. Mnogo kasnije shvatila sam da promiskuitetno ponašanje i želja da me momci primete je samo posledica svega što se desilo – priča Epstajn.

Džejn je tek u dvadesetim godina u razgovoru sa majkom prvi put progovorila o njenom bratu i šta je radio svaki put kada bi ostajali sami. Plakala je i rekla je sve ti verujem. Kako je moglo to da se desi? Kako je moguće da ja nisam znala – kazala je Džejn.
Međutim, posle vrlo važnog razgovora više nikada nisu pričale o tome i obe su potisnule porodičnu tajnu.

Zlostavljanje je prestalo kada je Džejn imala 12 godina, a njen brat je napustio porodičnu kuću zbog studija.– Bilo je gotovo. Čak je i on shvatio da je to kraj – ali samo tri godine kasnije njen brat joj je poslao pismo u kojem se izvinio za sve što joj je učinio.

– Verujem da nije znao šta radi i da nije znao da me povređuje. Da je znao do koje mere je uništio moj i svoj život, sigurno ništa ne bi uradio. Pitala sam ga – zašto? Želela sam zapravo da čujem da je i on bio žrtva zlostavljanja jer bi to onda imalo smisla – dodaje Džejn.

IZVOR:OBJEKTIV.RS