Zovem se Milena. Imam 42 godine i osećam da tek sad istinski poznajem sebe. Živim u Kragujevcu, gde sam se i rodila, iako me srce često vodi u Beograd, Niš, pa i dalje — u mesta gde mirisi, lica i razgovori ostaju u pamćenju. Iza mene su godine života, rada, borbe, ali i nežnosti, radosti, i nekih tišina koje su me naučile da slušam. Ne tražim da me spasiš. Ne tražim nikoga da me “popuni”, jer nisam polovina. Ja sam cela. Ali verujem da dvoje celih mogu da naprave nešto još lepše.
U poslednjih deset godina sam radila kao psihološkinja u školi. Učila sam decu kako da se razumeju, kako da osete, kako da izraze ono što boli. A negde usput, često sam se zaboravljala. Slušala sam druge, a svoje potrebe stavljala na čekanje. I to je u redu. Učila sam i time. Ali danas, više ne želim da čekam. Želim da živim punim plućima, sa nekim ko zna koliko je vredna jedna večera u tišini, jedno buđenje bez žurbe, jedan zagrljaj bez reči.
Mnogi misle da su žene u mojim godinama već izgubile veru u ljubav. Neki i kažu da je to vreme „iza nas“. Ne slažem se. Možda ne jurim leptiriće kao kad sam imala 20, ali sad umem da prepoznam dubinu. Ne gori više sve tako brzo, ali ono što se rasplamsa — traje duže. Ja tražim takav plamen.
U ljubavi dajem puno, ali ne više po svaku cenu. Znam koliko vredim. Znam šta želim. I želim tebe — muškarca koji zna da voli stabilno, koji nije u potrazi za avanturom koja traje tri večeri, nego za partnerstvom koje traje decenijama. Možda si razveden. Možda si izgubio nekoga. Možda si sam već duže vreme i pitaš se da li je kasno. Nije. Nikad nije kasno za pravu bliskost.
Fizički izgled? Ne tražim modela. Privlačnost je za mene spoj pogleda, držanja tela, mirisa kože i tona glasa. Muškarac koji se nosi sa sobom sa sigurnošću, ali bez arogancije. Neko ko zna da kaže „izvini“ i „hvala“. Neko kome je vera važna – ne nužno religijska, već ona u ljude, u čestitost, u drugo ljudsko biće. Ako znaš da se brineš, ali i da pustiš. Ako umeš da slušaš bez da prekidaš. Ako te raduje kada se neko raduje tebi – možda si ti ono što tražim.
U slobodno vreme čitam, kuvam, planinarim. Volim prirodu, posebno jesenje šume i reke koje teku mirno, ali neumoljivo. Uživam u starim filmovima, u muzici šezdesetih i sedamdesetih, ali ne bežim ni od tišine. Volim večere kod kuće više nego večere u restoranima. Ipak, kad osetim da je trenutak pravi, mogu da budem i ona žena koja obuje štikle, stavi crveni ruž i zasija na plesnom podijumu. U meni živi i nežna i jaka, i mirna i strastvena. Sve zavisi od toga ko stoji preko puta mene.
U vezi tražim poverenje. Vernost. Humor, ali ne sarkazam. Nekoga ko zna da se našali na svoj račun, ali ne umanjuje tuđe vrednosti. Nekoga ko ne mora da zna sve, ali želi da uči. Ko ume da kaže kad mu je teško. I ko neće pobeći kad meni bude teško.
Ne moramo deliti sve hobije, ali važno mi je da delimo iste vrednosti. Porodica, iskrenost, otvorena komunikacija. Ako imaš decu, poštovaću ih. Ako nemaš, a želiš – razgovaraćemo. Ja nisam isključiva. Imam veliko srce i mnogo ljubavi koju želim da dam, ali više je ne nudim svima. Želim da je podelim sa nekim ko zna da je primi.
Ako si muškarac između 40 i 55 godina, ako živiš u Srbiji (ili si voljan da putuješ), ako si spreman da voliš, gradiš, grliš i učiš – javi mi se. Napiši mi o sebi iskreno. Ne tražim CV, ni bajku. Samo stvarnog čoveka.
Možda ovo čitaš u kasnim satima. Možda si slučajno naleteo. A možda je ovo bio znak koji ti je bio potreban. Ako jeste – napiši. Jer ponekad jedna poruka može da promeni tok dve sudbine.
Čekam.
About The Author
