Ovo je priča o strahu koji me je pratio od detinjstva i o događajima koji su mi zauvek promenili život.
Još kao dete nisam volela da spavam sama. Noći su mi uvek bile teške, pune nemira i osećaja da nisam bezbedna. Taj strah sam nosila u sebi i kasnije, iako sam se trudila da ga sakrijem od sveta. Verovala sam da ću se, kada se udam, konačno osećati sigurno.
Međutim, brak nije doneo mir koji sam očekivala.
Moj suprug je zbog posla često putovao. Njegova odsustva su mi teško padala, naročito jer su počela već u prvoj godini braka. Ostajala sam sama u stanu, prepuštena mislima i tišini koja je umela da bude glasnija od bilo kakve buke.
Jedne noći probudio me je šum u sobi.
Bila sam pospana i dezorijentisana, ali sam jasno osetila da neko stoji blizu kreveta. U panici sam otvorila oči i ugledala člana porodice koji tu nije trebalo da bude. U tom trenutku me je preplavio strah, a telo mi se potpuno ukočilo. Nisam mogla da reagujem, da govorim, niti da shvatim šta se zapravo dešava.
Sutradan se sve odvijalo potpuno normalno. Kao da se prethodne noći ništa nije dogodilo. Ubedila sam sebe da je u pitanju bio loš san, izazvan umorom i strahovima koje sam vukla iz prošlosti.
Ali slična situacija se ponovila.
Tada sam shvatila da problem nije u mojoj mašti, već u ozbiljno narušenim porodičnim granicama i osećaju lične bezbednosti. Počela sam da živim u konstantnoj napetosti, bez sna i mira. Noći su mi postale najteži deo dana.
Vremenom se moj odnos sa mužem promenio. Postala sam povučena, nervozna i emocionalno udaljena. Nisam znala kako da mu objasnim šta se dešava, niti sam imala snage da izgovorim istinu. Sve sam držala u sebi, dok me je iznutra razaralo.
Prelomni trenutak desio se jednog jutra, tokom porodičnog okupljanja. Pod teretom pritiska i straha, izgovorila sam ono što sam predugo skrivala. Reakcije su bile burne. Nastao je haos, sukobi i optužbe.
Na kraju sam ja bila ta koja je ostala bez doma.
U veoma kratkom roku našla sam se sama, bez podrške, suočena sa osudom okoline i sopstvene porodice. Brak je ubrzo okončan, a ja sam morala ispočetka da gradim život i da se nosim sa traumom koju sam dugo potiskivala.
Danas znam jedno – strahovi iz detinjstva ponekad ne nestanu sami od sebe. Ako ih ignorišemo i ćutimo o problemima, oni mogu prerasti u nešto mnogo ozbiljnije.
Ovo je moja priča i opomena da se granice, bezbednost i psihičko zdravlje nikada ne smeju zanemariti – ni zbog porodice, ni zbog ćutanja, ni zbog straha od istine.\
IZVOR;SRBIJA.DANAS
About The Author
Aida javi mise pozdrav iz tuzle