Ljubavna ispovest koja otkriva šta se dešava kada bliskost nestane iz braka)
Nikada nisam planirala da ovako nešto doživim, a još manje da o tome pišem. Ovo je moja životna ispovest, i ako pročitate do kraja, možda ćete prepoznati delić sebe. Bračni problemi ne dolaze uvek sa svađama i lomljenjem tanjira. Nekad dolaze tiho. Kao senka. Kao tišina u krevetu. Kao dodir koji prestane da se dešava.
Muž i ja smo bili primer “dobrog braka”. Ljudi su nas gledali i govorili: “Oni su skladan par, uvek zajedno, bez skandala.” I to je bila istina – spolja. Iznutra, stvari su bile sasvim drugačije. Postali smo cimeri sa prstenom na ruci. Delili smo sve osim onog najvažnijeg – bliskosti.
Nismo se dodirivali. Nismo se ljubili. Intimni odnosi su nestali iz našeg života. U početku – zbog umora, obaveza, deteta koje nije spavalo celu noć. Onda zbog stresa na poslu. Pa zbog rutine. I na kraju, zbog navike da više ni ne pokušavamo.
Prošlo je godinu dana. Pa još jedna. I još jedna. I dalje smo se voleli – barem sam ja verovala u to. Verovala sam da ljubav ne mora da se dokazuje fizičkim kontaktom. Da postoje dublji slojevi. Ali sada znam – to je bila greška.
Onda se pojavila Jelena.
Ova šokantna priča počinje bez velike najave. Došla je u naš život kao poslovna saradnica mog muža. Par godina mlađa od mene, razvedena, nasmejana. Niko ne bi rekao da je opasnost. A ipak… bila je upravo to. Polako, ali sigurno, uvlačila se u naš brak.
Počeli su da provode više vremena zajedno. “Službene večere”, “zajednički projekti”, “službeni put”. Ja sam i dalje verovala. A onda sam čula njegov glas – slučajno – dok je mislio da spava u automobilu ispred kuće.
“S tobom se osećam kao muškarac. S tobom ponovo dišem.”
Te reči su me raznlele. Emocionalna ispovest u tri rečenice. I nijedna nije bila namenjena meni.
Te noći sam ga suočila. Nije se ni trudio da poriče. Priznao je – sve. Da je sa njom. Da nije znao kako da mi kaže. Da nije ni znao koliko mu nedostaje bliskost dok nije osetio kako je imati je ponovo. Bio je slomljen. A ja – uništena.
Shvatila sam da smo se izgubili mnogo ranije. Da smo se navikli na prazninu. I da je ona samo ušla kroz otvorena vrata koje mi nismo zatvorili.
Pokušali smo da spasimo brak. Savetovanja. Razgovori. Večere. Dodiri koji su sada bili neprijatni, jer su došli posle izdaje. Nije išlo. Moje srce više nije bilo tamo. Niti njegovo.
Na kraju smo se rastali. Tiho, bez velike drame. I ja sam, po prvi put u životu, ostala sama sa sobom. I svojim mislima. I spoznajom da ljubav bez dodira ne traje zauvek. Jer telo pamti. Telo traži. Duša traži. A kada ne dobije – potraži negde drugde.
Ovo nije samo priča o preljubi. Ovo je upozorenje.
Ako i ti živiš u vezi bez dodira, bez pogleda, bez onog “mi” koje se gradi dodirom – ne ćuti. Ne čekaj da neko drugi popuni prazninu koju ste vi ostavili. Nije sramota pričati o intimnim tajnama u braku. Sramota je ćutati dok ljubav umire.
Nekad nije kasno. Nekad jeste.
Za mene je bilo.
Ali možda za tebe – još uvek nije.
About The Author
