Ispovest žene koja je izašla iz kolotečine i uradila nešto dobro za sebe
Stan je mirisao na kafu i tost hleb. Olga je gledala u toster kao u neprijatelja: tvrdoglavo je odbijao da lepo isprži hleb. Prskanje vode dopiralo je iz kupatila – Pavle se brijao, i kao i uvek, sve je radio brzo, bez zastoja. Njihovo jutro je bilo rutinsko: zvuci, mirisi, pokreti. Bez reči.
“Jesi li zaboravila da je danas godišnjica? “, upitao je, ulazeći u kuhinju, brišući ruke o peškir.
Stresla se. „Ne, naravno da ne. Čak sam htela da predložim… Možda bismo mogli negde da odemo večeras?“
Pavle je uzeo svoju kutiju za ručak sa stola, proverio bravu i klimnuo glavom:
– Neću uspeti. Sastanak je do kasno uveče. Naručio sam nešto za tebe iz apoteke. Uzmi to na putu kući.
– U apoteci? – iznenadila se.
Slegnuo je ramenima:
– Imaš problema sa želucem. Doktor je savetovao promenu enzima. Brinem se o tome koliko mogu.
Briga u obliku pakovanja tableta. Bez buketa. Bez osmeha.
Olga ga je gledala kako zakopčava jaknu, stavlja slušalice. Sve – tiho, precizno, kao uvežbani pokret.
– Voleo bih da dođeš ranije danas. Samo… da budemo zajedno.
– Pokušaću, rekao je i otišao.
Vrata su se zalupila i postalo je tiho. Previše tiho.
Stajala je u kuhinji sa pregorelim tostom u ruci i odjednom shvatila da se ne seća kada ju je poslednji put jednostavno gledao sa interesovanjem. Ne kao suprugu, ne kao „domaćicu“, već kao ženu sa kojom je želeo da razgovara, da je dodirne, da živi.
Nisu imali skandale. Nije bilo izdaja. Jednostavno nije bilo ničega.
Uveče se vratila kući sa paketom iz apoteke i čokoladnom pločicom koju je kupila sebi za utehu. U kuhinji je bila poruka: „Jeo sam. Otišao sam na sastanak. Nema potrebe za večerom.“
Sela je za sto, otvorila pakovanje tableta i dugo gledala uputstva ne pročitavši ni reč. Zatim je uzela telefon i otvorila prepisku sa prijateljicom:
Olga, potpuno si nestala! Kako je na proslavi godišnjice? Da nisi na Maldivima?
Odgovorila je:
Enzimi i poruka. Romansa na nivou „Stanovanje i komunalne usluge i zdravstvo“.
Telefon je utihnuo. Čak ni prijateljica nije znala šta da joj odgovori.
Noću, sedeći za laptopom i uređujući tekst o urbanim migracijama, Olga se uhvatila kako razmišlja: ne želim da spavam. Jer u ovoj tišini, bar su tu njene misli. A pored Pavla, samo je praznina.
„Uvek sediš do kasno. A kada uopšte spavaš?“, jednom je pitao.
„Kad te nema “, htela je da odgovori, ali ostala je nema.
– Možda to radiš namerno? Da ne bi morala da ideš u krevet sa mnom? – dodao je jednog dana.
– Možda ideš na posao namerno da ne bi morao da doručkuješ sa mnom? – odbrusila je.
On se samo nasmešio.
Na ekranu se pojavila fraza iz članka: „Svaki treći stanovnik metropole doživljava osećaj izolacije, uprkos tome što ima porodicu.“
Olga ga je obrisala i napisala novi:
„Ponekad je usamljenost u gomili ništa u poređenju sa usamljenošću u sopstvenoj spavaćoj sobi.“
I sačuvala ga.
***
Sledećeg dana u kancelariji je bilo bučno. Marina, mlađa urednica, požurila je kod Olge sa gomilom ispisanih radova:
— Slušaj, voliš sve neobično. Hoćeš da letiš u Arhangelsku oblast? U jedno ribarsko selo, tamo grade vetroelektranu. Potreban nam je izveštaj. Trodnevno poslovno putovanje. Smeštaj — privatni sektor, spartanski uslovi, ali odmor od grada. Šta kažeš na to?
— Ja? U selo? — Olga se iznenadila sopstvenom reakcijom. Obično je bežala sa poslovnih putovanja, krila se iza posla na daljinu. Ali sada je odjednom osetila: mora da ode. Daleko od ćutljivog Pavla, od beleški i apoteka.
„Super“, odgovorila je. „Ja ću ići.“
***
Kuća je stajala pored zaliva, sa prozorima koji su gledali na ledenu površinu vode. Unutra su bili drveni zidovi, peć i pucketave daske na podu. Dočekao ju je čovek od oko pedeset godina, sa sedom kosom na slepoočnicama i prodornim sivim očima.
– Viktor. Vlasnik. Tvoj urednik je zvao i rekao da ćeš doći da pišeš o „napretku u divljini“. Evo ga, napredak, vetrenjače na padini. Samo se ribe plaše, – nasmešio se.
„Jesi li protiv vetroelektrane? “ automatski se umeša Olga, vadeći svesku.
– Ne. Ja sam samo za to da pitaš ljude pre nego što staviš gvozdene prste u nebo. Ali ti pišeš. Najvažnija stvar za tebe je slika. Atmosfera.
„Atmosfera je važna“, rekla je tiho.
Viktor je skuvao riblju čorbu na vatri, dao joj staro ćebe i rekao:
– Ovde noću možete videti zvezde. Prave. Ne kao u gradu. Kada ste poslednji put gledali u nebo, a ne u ekran?
Olga se nasmejala. Prvi put, iskreno, negde iznutra.
– Verovatno nikad. Ili u prošlom životu.
Noću je sedela na tremu sa laptopom u krilu. Prsti su joj bili ledeni, ali su joj misli tekle slobodno, živopisno, poput vode u zalivu. Pisala je o ribarima, o vetrenjačama, o tišini koja leči.
Viktor je izašao obučen u vuneni džemper i držeći termos u ruci.
– Poslužite se sami. Čaj od maline. Moja žena je pravila… – zastao je naglo. – Izvinite. Navika.
— Jesi li udovac?
Klimnuo je glavom. – Pre tri godine. Nakon što je umrla, došao sam ovde. Ovde je mirnije. Lakše se diše.
Olga ga je pogledala. Tako tuđ, tako strog. Ali pored njega je bilo… mirno.
– A ti? Zašto si pobegla?
– Nisam pobegla. Samo… nisam primetila da me nema. Kao duh. Kao nevidljiva žena.
Pogledao ju je pravo u oči:
— Želiš li da ostaneš još koji dan? Sutra je vašar. Meštani peku pite, pletu čarape, prodaju med. Nema civilizacije. Samo živa lica.
„Razmisliću o tome“, rekla je.
Ali ona je već znala da će ostati.
Uveče je dobila poruku od Pavla:
„Gde si? Kod kuće sam. Zašto se ne javljaš na telefon? Večera je na šporetu. Zovi.“
Nije odgovorila. Otvorila je fotoaparat i slikala: laptop, logorsku vatru, šolju čaja od maline. I potpisala se:
„Živa sam. Prvi put posle dugo vremena, nemam raspored. Samo živim.“
***
Olga se vratila u Moskvu pomalo zbunjena. Seoski vašar, miris meda i rumenih pita, razgovori sa Viktorom o prostoru i tišini – sve je to izgledalo kao san.
Grad ju je dočekao urlikom, izduvnim gasovima, sivim nebom.
Pavle ju je čekao kod kuće.
Sedeo je u kuhinji kao da nikada nije ni izlazio. Na stolu je bila večera: testenine, salata, čak i sveća. Sve je bilo uredno, kao u sjajnom časopisu.
„Drago mi je što si se vratila“, rekao je.
„Jesi li ti to imao romantičnu večeru? “ U njenom glasu je bilo više brige nego radosti.
– Pomislio sam. Trebalo bi da pokušamo ponovo. Ali pod drugim uslovima.
– Pod kojim?
Pavle je izvadio list papira. Pravi, sa odštampanim tekstom. Tuše.
– Prvo: napuštaš ovaj noćni posao. Prelaziš na dnevni posao, normalno raspored. Drugo: planiramo bebu. Već imaš trideset pet godina. Vreme leti. Treće: Mama predlaže da pogledamo stan u njihovoj zgradi. Biće zgodno – pomoć je u blizini.
Olga je pogledala papir kao da je rečenica.
– Ti to ozbiljno? Da li su ovo uslovi ili ugovor?
– Ovo je plan. Oboje smo odrasli. Moramo da živimo stvarno, a ne na tvojim čudnim poslovnim putovanjima.
– Neću odustati. Volim svoj posao.
– Voliš sebe. A ja želim ženu sa kojom ću imati dom, porodicu, decu. A ne uređivanje vesti u tri ujutru.
– Ja želim slobodu. Ne da se osećam kao da sam u zatvoru.
– Razmažena si. Onaj Viktor tamo u selu mora da ti je okrenuo glavu?
Trgla se. „Jesi li me ti to proveravao?“
– Nije bilo potrebe. Fotografije, komentari… Sve si to izložila u tekstovima, da li si stvarno mislila da neću videti?
– Nisam te prevarila. Samo sam… prvi put duboko udahnula.
Pavle je ustao. Prišao je bliže.
– Izaberi. Ili smo porodica. Ili ćeš nastaviti da bežiš od sebe i sediš sam noću sa laptopom. Samo se nemoj kasnije žaliti što si sama.
Te večeri nije spavala.
Sedela je na balkonu, umotana u ćebe, držeći telefon u ruci.
Na ekranu je bio nacrt pisma Viktoru:
„Hvala ti na tišini. Što me nisi pitao o mom životu i radu. Za čaj i zvezde. Ne znam šta će se dalje desiti. Ali želim da napišem ovaj članak. O ženama koje jednog dana prestaju da budu nevidljive.“
Nije ga poslala.
Umesto toga, napisala je drugu poruku – uredniku:
„Mogu da predam materijal dva dana ranije. Želim da bude uključen u broj sa noćnom temom. Imam ličnu priču – nadam se da će uspeti.“
Ujutru je Pavle ponovo počeo:
— Jesi li odlučila? Moramo da nastavimo dalje. Čak sam smislio i ime. Ako je devojčica, Alina. Ako je dečak, Petar, po ocu.
– I ti si odlučio da sam ja samo inkubator?
– Odlučio sam da treba da budeš žena. Prava. A ne blogerka na terenu.
„Onda grešiš u vezi sa mnom. “ Govorila je mirno. Iznenađujuće mirno, čak.
Ponela je torbu, dokumenta, laptop. – Iseliću se. Ne odmah, naravno. Ali mi je potreban prostor. Hitno.
Pavle se nije uzdržao. Samo je promrmljao:
„Naći ćeš nekog drugog ko će tolerisati noćne članke i čaj na balkonu?“
– Hoću. Ili možda ne. Ali bar ću biti svoja.
***
Prošla su dva meseca.
Olga je iznajmila mali studio bliže redakciji. Soba sa velikim prozorima, škripavim parketom i pogledom na krov. Ujutru je ovde prodiralo blago sunce, a uveče neonska svetlost reklamnog znaka preko puta. Ali – njen prostor.
Pavle nije pisao. Nije zvao. Samo je jednom prosledio njen članak sa napomenom:
„Zanimljivo je da si konačno napisala istinu. Čak i ako je to u obliku izveštaja.“
Nije odgovorila. Njena istina nije bila za njega.
Svake subote je išla u park sa termosom i sveskom. Ne zbog posla, već zbog sebe. Samo je sedela na klupi, posmatrala ljude, slušala vetar.
Jednog dana je čula poznati glas iza sebe:
– Neverovatno. Da li i vi osećate atmosferu ovde?
Okrenula se. Viktor. Sa istim mirnim pogledom i blagim osmehom. U jednoj ruci – šolja kafe, u drugoj – papirna kesa.
– Došao sam poslovno. Ali, iskreno, želeo sam da te vidim.
— Nisam pisala jer nisam znala šta da kažem.
– Znaš li sada?
Olga je klimnula glavom. „Znam da ne moram ništa da objašnjavam. I to je takođe sloboda.“
Viktor je seo pored nje.
„Onda bismo možda samo mogli da popijemo kafu?“
Klimnula je glavom.
I to nije bio sastanak. To nije bio povratak. To nije bio početak. Bilo je to samo sadašnje vreme. Bez planova. Bez obaveza.
Uveče se vratila kući, stavila kuvalo, upalila sveću. Na zidu je bila nova fotografija – njen portret u ribarskom džemperu, koju je snimio isti Viktor, uz pozadinu vetrenjača. Osmehnula se – ne prisilno, ne za kameru. Jednostavno – mirno.
„Mislila sam da je sreća porodična večera i zagrljaji po rasporedu “, šapnula je naglas. „ Ali ispostavilo se da je sreća kada možeš da čuješ sebe, a da ne izgubiš glas u tuđoj senci.“
Otvorila je laptop i počela da piše novi članak. Ne o ribarima. I ne o inženjerima. Već o ženama koje više nisu „supruge u senci“.
O onima koji se vraćaju sebi – čak i ako to znači gubitak onoga što je izgledalo kao ljubav.
Čajnik je ključao u kuhinji. Soba je bila topla.
A u duši – ravnomerno i mirno.
Jednostavno.
IZVOR;STIL.KURIR.RS
About The Author
