Nakon iznenadne smrti supruga, Rebeka Vulf je donela odluku koja se mnogima učinila neobičnom – odlučila je da više nikada ne ulazi u brak. Ne zato što je izgubila veru u ljubav, već zato što je tek tada, bez zadrške i iluzija, shvatila koliko je njen prethodni brak bio emotivno težak.
Kako sama kaže, tek posle muževljeve smrti postala je potpuno svesna koliko je odnos u kojem je živela bio opterećen i štetan. U tom trenutku sebi je postavila jasan cilj – da svoju četvoro dece odgaja u okruženju u kojem nema toksičnih odnosa, stalne napetosti i loših poruka o ljubavi i partnerstvu.
To joj je postalo važnije od svega.
Rebeka je svesno izabrala život samohrane majke. Međutim, nije želela da se potpuno zatvori pred emocijama, bliskošću i odnosima sa drugim ljudima. Smatrala je da majčinstvo ne znači automatski odricanje od ličnih potreba i identiteta.
Zato je sebi dozvolila da ulazi u kratke, otvorene i neobavezne veze – bez pritiska, bez skrivanja i bez očekivanja da iz toga mora da nastane „nešto ozbiljno“.
Kako objašnjava, njeni odnosi nisu bili zasnovani na klasičnoj ideji monogamije. Neki su uključivali i partnere istog pola, neki su bili na daljinu, a neki bliže njenom domu. Ono što im je svima bilo zajedničko jeste otvorena komunikacija, jasne granice i međusobno poštovanje.
Za nju je to, prvi put u životu, značilo osećaj da je prihvaćena i cenjena – na način za koji je ranije verovala da jednostavno ne postoji.
Uprkos tome, Rebeka je od početka imala jedno strogo pravilo – nijedan partner nije ulazio u njen porodični prostor. Njena kuća i njena deca ostajali su odvojeni od njenog emotivnog života.
Ipak, stvari su se vremenom promenile.
Upoznala je muškarca u kojeg se iskreno zaljubila. On je upoznao njenu decu i dolazio u njihovu kuću, ali veza je dugo funkcionisala bez velikog pritiska jer su živeli u različitim državama. Oboje su i dalje zadržali slobodu da upoznaju druge ljude i da nastave sa otvorenim pristupom odnosima.
Problem je nastao tek kada se on preselio u njen grad.
Tada je, kako priznaje, shvatila da ne može da funkcioniše u klasičnoj vezi. Granice koje su ranije bile jasne počele su da blede, a njihov odnos je počeo da liči upravo na ono od čega je želela da pobegne.
Bez velikih drama, ali prilično naglo, odlučila je da prekine.
Rebeka otvoreno govori o pritisku koji društvo stavlja na žene, a naročito na samohrane majke. Od njih se gotovo podrazumeva da „moraju“ da pronađu stabilnog partnera, nekoga sa kim će deliti život i domaćinstvo.
Kod nje to nije slučaj.
U ovoj fazi života, kako kaže, želi bliskost, razumevanje i podršku. Želi odnos, ali ne želi ponovo brak, zajednički život, niti uklapanje partnera u porodični sistem koji je već izgradila sa svojom decom.
Udala se veoma mlada, rano je postala majka, a isto tako mlada ostala je i udovica. Poslednje dve godine posvetila je razgovorima i predavanjima sa ženama različitih godina – slobodnim, udatim, razvedenim i udovicama – koje sve češće preispituju šta za njih danas znači ljubav, veza i lična sloboda.
Rebeka primećuje da se sve više žena usuđuje da razmišlja izvan ustaljenih obrazaca – da stavi sopstveno zadovoljstvo, emocionalno zdravlje i lične granice na prvo mesto, bez osećaja krivice i bez potrebe da se ikome pravda.
Kako kaže, duboko je ukorenjena ideja da je jedna velika, doživotna ljubavna priča vrednija od više kraćih odnosa i da se sreća postiže samo ako dvoje ljudi ostanu zajedno po svaku cenu – čak i kada odnos postane iscrpljujući i bolan.
Po njenom mišljenju, upravo takve romantične predstave nanose veliku štetu ženama.
One stvaraju pritisak da se loši odnosi moraju trpeti, da je raskid lični neuspeh i da je žrtvovanje sopstvenih potreba nešto što se podrazumeva – naročito kada žena ima decu.
Rebeka otvoreno kaže da je posvećena majka, ali da to ne znači da je prestala da bude osoba sa svojim emocijama, željama i pravom na sopstveni život.
Danas, sa četrdeset godina, prvi put jasno prepoznaje šta zaista želi – i koliko se to razlikuje od onoga što joj je društvo godinama nametalo.
Živi sa svojom decom i ističe da je potpuno sposobna da ih sama vaspita i izvede na pravi put, uz podršku prijatelja i porodice, koje smatra svojim stvarnim životnim osloncem.
Svesna je da ovakav način života nije za svakoga. Ipak, veruje da bi poštovanje različitih izbora, granica i potreba – i kod žena i kod muškaraca – trebalo da postane normalno.
Jer tek kada ljudi prestanu da žive po tuđim pravilima i počnu da slušaju sebe, kaže Rebeka, postoji realna šansa da pronađu ono što se zaista može nazvati ljubavlju.
About The Author
