Ponekad se pitam koliko je teško biti iskren u svetu koji je zaboravio kako izgleda prava bliskost. Moje ime je Samra, imam četrdeset godina i živim u Minhenu već više od decenije. Radim, smejem se, ponekad ćutim više nego što bih želela, i učim da ponovo verujem ljudima. Život u velikom gradu ume da bude usamljen, čak i kad je pun svetla i zvukova. Iako sve spolja izgleda uređeno, u meni postoji prostor koji čeka da ga neko razume i ispuni – ne poklonima, nego prisustvom
Godine su me naučile da ne tražim savršenstvo, već prisnost. Neko s kim mogu popiti kafu u tišini, a da i ta tišina ima smisao. Neko ko ne beži kad postane teško i ne krije se iza telefona kada bi trebalo da gleda u oči. Možda deluje staromodno, ali ja i dalje verujem da prava ljubav ne dolazi iz aplikacije nego iz pogleda koji ti se ureže u pamćenje
U Minhenu sam naučila mnogo o sebi. O tome kako snaga ne znači uvek biti jaka, već znati priznati kada te nešto boli. Radim posao koji volim, imam prijatelje koji su kao porodica, ali postoji deo mene koji čeka onu pravu povezanost – onu koja ne počinje s “hej” i nestaje posle dve poruke. Ne tražim bajku, nego iskren odnos. Verujem da ljubav nije slučajnost, već izbor dvoje ljudi da budu jedno drugom podrška u svetu koji stalno sumnja u emocije
Možda će neko reći da u četrdesetoj nije vreme za snove, ali ja mislim da je sada vreme da ih živim bez straha. Previše sam puta bila previše jaka. Naučila sam da ćutim kad treba, ali i da kažem kad nešto osećam. I ako ovo čitaš i u tvom srcu ima dovoljno prostora za toplinu, možda se naša priča tek treba napisati
Ne tražim idealnog muškarca. Tražim normalnog, onog koji zna da je mir važniji od drame. Ko zna da se žena ne osvaja parolama nego pažnjom. Neko ko ne beži od razgovora, ko ne glumi hladnoću da bi izgledao nedostižno. Želim muškarca koji zna da žena može biti jaka i nežna u isto vreme. Nekog ko ume da zagrli i kad ne zna šta da kaže. Nekog ko razume da dom nije mesto, već osećaj
Svaki dan kad pogledam ljude oko sebe, shvatim koliko smo svi naučeni da se krijemo iza smeška. Toliko glumimo samopouzdanje da zaboravljamo kako izgleda iskrenost. A ja samo želim da budem ja, bez maske. Da mogu s nekim pričati o svemu – o malim stvarima, o planovima, o detinjstvu i o onome što nas čini srećnim. Da mogu s nekim deliti i smeh i tišinu, jer prava povezanost se ne meri rečima nego osećajem da si kod kuće kad pogledaš u nečije oči
Mnogo sam puta čula da žene u mojim godinama više ne traže ljubav, nego mir. Ali ja mislim da jedno ne isključuje drugo. Želim mir s onim ko ume da voli. Želim da ostarim uz nekog ko zna da je poverenje važnije od obećanja. Nekog ko razume da život nije savršen, ali da ljubav može da učini svaku grešku podnošljivom.
Ako se prepoznaš u ovome, možda se ne poznajemo još, ali verujem da sudbina voli one koji imaju hrabrosti da veruju. Ja sam Samra, žena koja nije odustala od ljubavi, samo je naučila da čeka onog koji ne traži izgovore. Ako čitaš ovo i osećaš da u tvom srcu postoji mesto za mir, razumevanje i iskrenost, možda upravo sad počinje naša priča
Znam da nisu potrebne velike reči da bi nešto bilo stvarno. Dovoljno je da dvoje ljudi odluče da budu jedno drugom oslonac. Ja sam spremna da dam to poverenje onome ko zna da se ljubav ne meri poklonima ni porukama u ponoć, već iskrenim pogledom koji kaže: tu sam. Ako u tvojim mislima postoji isto to mesto – jednostavno, bez igara, bez glume – možda je ovo znak koji si čekao
U životu dolaze trenuci kad treba stati, udahnuti i priznati sebi da želimo ljubav. Ne zbog praznine, nego zbog onog toplog osećaja koji nas podseća da smo živi. Možda sam ja žena koja piše oglas, ali veruj mi, nisam izgubila nadu. Naprotiv, svaka godina me naučila da bolje razumem šta želim. I sada, u četrdesetoj, želim samo iskrenu povezanost. Ako i ti to tražiš, možda ne moramo više tražiti dalje
Možda će neko pomisliti da je sve ovo samo reči, ali svaka rečenica koju pišem dolazi iz iskustva. Iz noći kad sam sedela kraj prozora Minhenskog stana i pitala se da li je problem u meni što još verujem u iskrenost. U vremenu kada su ljudi zamenili dodir porukama, teško je pronaći nekog ko ne gleda ljubav kao prolaznu stvar. Ipak, ja i dalje verujem da negde postoji neko ko razume šta znači kada žena kaže da joj je dosta površnosti. Neko ko zna da prava lepota nije u savršenstvu nego u iskrenosti.
Nekad se setim kako sam kao devojka zamišljala budućnost. Mislila sam da ću sve imati sređeno, da će ljubav doći lako, da će sve biti kao u filmovima. Život mi je pokazao da prava ljubav nije film, ali da može biti priča vredna pamćenja ako su oba srca iskrena. Možda zato danas ne tražim mnogo. Samo nekoga ko će umeti da ostane. Da ostane kad postane teško, da ostane kad svi drugi odlaze.
Ne zanima me tvoj status, tvoja prošlost ni tvoja priča. Zanima me tvoje sada. Kako gledaš na život, kako se smeješ, kako ćutiš kad ti je teško. Ako imaš srce koje zna da voli bez kalkulisanja, onda već imamo nešto zajedničko. Verujem da prava povezanost ne dolazi s godinama, već s dubinom duše. I ako si umoran od površnih odnosa, ako želiš mir, nežnost i podršku, možda čitaš ove redove s razlogom.
Neko mi je jednom rekao da prava ljubav dolazi kada prestaneš da je tražiš. Možda je to tačno, ali ja ne verujem u čekanje bez pokušaja. Zato i pišem. Jer verujem da iskrene reči uvek nađu svoj put do pravog srca. Možda je ovo moj način da pošaljem poruku nekome ko oseća isto, ko se isto pita, ko isto veruje da je moguće pronaći onog pravog, bez obzira na godine i sve što smo prošli.
Ukoliko želite dodajte me na profil ispod
About The Author
