Priča žene koja je u pedesetoj godini doživela ozbiljan bračni lom pokazuje koliko lako svakodnevica može da odvede u pogrešnom pravcu.
Kaže da je mislila kako je sa suprugom, nakon više od dve decenije braka i odrasle dece, prošla kroz sve izazove. Međutim, rutina i udaljenost koja se godinama polako stvarala ostavili su prostor za greške. U tom periodu počela je češće da razgovara sa komšijom – čovekom koji je uvek bio ljubazan, spreman da pomogne i da sasluša. Naizgled obična druženja pretvorila su se u emotivnu bliskost koju nije planirala.
Kako kaže, znala je da prelazi granicu, ali joj je pažnja koju je dobijala prijala, jer ju je u braku odavno zaboravila. Ipak, sve je došlo do naglog kraja kada je muž saznao za to na način na koji se najmanje nadala. Tokom njihovog razgovora telefonom ostao joj je uključen Bluetooth, pa je suprug slučajno čuo njihov ton i teme koje nisu bile bezazlene.
Nije pravio scenu niti ulazio u raspravu – jednostavno je otišao. Kasnije joj je poslao kratku poruku da pokupi svoje stvari kada bude spremna. Tada je, kako kaže, shvatila težinu onoga što je uradila.
Deci ništa nije rekao, komšiji se više nije obraćao, a ona je ostala sama sa posledicama svojih odluka. Danas govori da joj je najteže što je povredila osobu koja joj je bila najveća podrška u životu. Iako joj deca pomažu i obilaze je, priznaje da su tihe večeri najteže, jer tada najviše oseća teret onoga što se dogodilo.
Nakon što je ostala sama, prva stvar koju je primetila bila je tišina. Kuća u kojoj je godinama bilo žamora, razgovora, dogovora i sitnih porodičnih navika sada je zvučala potpuno drugačije. U početku je pokušavala da se uveri da će se sve brzo smiriti, da će muž možda želeti da razgovaraju i da makar razjasne gde je sve pošlo po zlu. Međutim, dani su prolazili, a on se nije javljao.
Deca su primećivala da nešto nije u redu, ali pošto im otac ništa nije rekao, ni ona nije imala snage da otvara temu. Najpre zbog stida, a onda i zbog straha da će ih razočarati još više. Govorila im je samo da su ona i njihov otac uzeli „pauzu” kako bi razmislili o svemu. Nije lagala zato što je htela, već zato što nije mogla da im objasni kako je došla do toga da sama sruši ono što je godinama gradila.
Pokušala je da uspostavi rutinu: posao, kuvanje, šetnje, povremeni odlasci do prodavnice. Ali ni jedna od tih stvari nije uspevala da joj skrene misli. Najteže joj je padalo to što više nema sa kim da podeli svakodnevne sitnice koje čine život – razgovor uz večeru, zajednički planovi, male šale koje godinama nastaju među partnerima. Shvatila je da se upravo te sitnice najviše osete kada nestanu.
Komšija, sa kojim je sve počelo, povukao se potpuno. Prestao je i da joj se javlja, verovatno iz osećaja krivice, ali i zato što je shvatio da to što se dogodilo nije bio put kojim bi iko trebalo da ide. Ona mu se nije obraćala – ne iz ljutnje, nego zato što je znala da bi svaki kontakt samo produžio agoniju i sprečio je da se suoči sa realnošću.
Najveći izazov za nju postalo je suočavanje sa samom sobom. Počela je da razmišlja o tome gde je zapravo nastala praznina između nje i supruga. Nije bilo jedne jedine tačke, već mnogo malih trenutaka koji su se godinama gomilali: prećutani problemi, umor, nedostatak razgovora, osećaj da su samo prolazili kroz rutinu. U svemu tome, i ona i njen suprug su zaboravili da se međusobno podsete da su i dalje tim.
Vremenom je počela da shvata da je potrebno da preuzme odgovornost i da ne očekuje da vreme samo reši stvari. Počela je da piše mužu poruke koje nikada nije poslala – ne zato da ga vrati, već da osvesti šta je osećala. Pisala je o tome kako joj nedostaje njihova bliskost, kako razume da je pogrešila i kako joj je žao što je povredila čoveka koji joj je uvek želeo dobro.
Nakon nekoliko nedelja, skupila je hrabrost da mu se javi. Nije očekivala pomirenje, samo razgovor. Poslala mu je kratku poruku u kojoj je zamolila da se vide makar na kratko, da razjasne šta dalje. Nije znala šta će odgovoriti, niti da li će uopšte želeti da se čuju. Ali je prvi put, posle dužeg vremena, osetila da pravi korak koji je iskren i potreban.
Kako će njihov susret izgledati, nije znala. Ali znala je da je vreme da se suoči s posledicama i da počne da gradi novi život – kakav god da on bude.
IZVOR>STIL.KURIR.RS
About The Author
