“Upoznala sam ga preko stranice Jadranka Maletić i sajta saznajemozavas.com – dopisivali smo se mesecima, a sada smo muž i žena”
Bilo je to u decembru, negde između praznika i sivih dana, kad mi je srce bilo najtiše, a duša najranjivija. Neko bi rekao – klasična usamljenost pred novu godinu, ali za mene je to bilo mnogo više od obične tuge. Bila sam duboko, gotovo beznadežno izgubljena u sebi. Prošle su dve godine od kako me je bivši ostavio bez reči i nestao. Dve godine tišine, povlačenja, neuspešnih pokušaja da opet verujem muškarcima.
A onda sam, sasvim slučajno, naletela na Facebook stranicu “Jadranka Maletić”. Nisam ni znala da takve stranice postoje – ispunjene emotivnim ispovestima, oglasima za upoznavanje, rečenicama koje su kao da neko piše ono što mi misli govore. Počela sam da čitam te priče kao opsednuta. Ljubavi koje su se rađale u komentarima, pogledi koje prenosi slika profila, skromne rečenice poput: “Zovem se Milan, imam 37 godina, tražim nekog s kim ću da podelim tišinu i smeh.”
To veče sam ostavila komentar na jednu objavu. Ne znam ni šta me nateralo – možda glas koji je govorio “hajde, šta imaš da izgubiš?”. Napisala sam: “Sviđa mi se ova priča, ponekad je dovoljno da neko pita kako si i dan ti bude bolji.” Nije prošlo ni deset minuta, i stigla je poruka u “other” inbox.
Pisalo je: “Upravo sam to i pomislio dok sam čitao tvoj komentar.”
Zvao se Nikola.
Bio je iz malog mesta kod Doboja. Nije bio napadan, nije pisao one tipične rečenice koje mi se gade. Samo je pitao – kako sam. I ja sam mu odgovorila. Iza tih jednostavnih reči skrivao se ceo svet. Počeli smo da se dopisujemo svakodnevno. Ujutro bih se budila sa njegovim “dobro jutro”, a zaspivala uz njegovo “laku noć, sanjaj me ako stigneš”. Nikada pre nisam osećala takvu bliskost s nekim koga nikad nisam videla.
Pitao me je da li sam ikad čitala sajt saznajemozavas.com. Rekla sam da nisam. Poslao mi je link. Otvorila sam članak – bio je o tome kako ljudi često nalete na pravu osobu upravo kada to najmanje očekuju. Ispovest o paru koji se pronašao preko komentara. “Zvuči kao mi”, rekla sam. Nikola je odgovorio: “Zato sam ti i poslao.”
Nakon mesec dana dopisivanja, znali smo više jedno o drugome nego što sam znala o bilo kom muškarcu u svom životu. Rekao mi je da mu je majka umrla pre nekoliko godina i da od tada nije mogao da se veže. Pokazivao mi je slike svog psa, svog sela, čak i stare fotografije sa ekskurzije iz srednje škole. Ja sam mu pričala o tome kako se plašim da otvorim srce, kako sam bila prevarena i ostavljena kad sam bila najranjivija.
Nikola nije bežao od mojih rana. Naprotiv, ušao je u njih s poštovanjem. Jedne večeri, posle dugačkog razgovora, napisao je: “Kad se budemo videli, prvo ću te samo zagrliti. Da znaš da nisi sama.”
To “kad se budemo videli” me je držalo budnu noćima.
I tako je došao april. Tačno četiri meseca nakon prve poruke, Nikola je došao u Banjaluku da me vidi. Nosio je plavu košulju, cveće u jednoj ruci, a u drugoj torbu sa domaćim rakijama koje pravi njegov otac. Stajao je na stanici i smeškao se. Nisam imala osećaj da prvi put vidim tog čoveka. Imala sam osećaj da se vraćam kući.
Prva šetnja, prva kafa, prvi smeh uživo – sve je delovalo kao nastavak nečega što već postoji. Tog dana nije bilo ni neprijatnosti, ni tišine, ni straha. Samo jedno veliko “konačno”.
Sledećih meseci smo se viđali naizmenično. On bi dolazio kod mene, ja kod njega. Naučila sam da hranim kokoške, da pravim domaći hleb, da vežem rajsferšlus na staroj jakni koju je nosila njegova majka. Učinio je da poželim život koji nikada nisam ni planirala – onaj u kojem nije važno koliko imaš, već s kim deliš sve što jesi.
U avgustu me zaprosio. Bili smo kod reke, sedeli na panju, jeli lubenicu i smejali se. Iz džepa je izvukao kutijicu – improvizovanu, ručno pravljenu, jer je znao da ne volim klišee. Otvorio ju je i rekao: “Ne moraš ništa da kažeš. Samo ako osećaš da smo mi već mi, reci da.”
Rekla sam: “Da.”
Danas, dok ovo pišem, sedim na terasi naše kuće. Kuće koju uređujemo zajedno. Pas spava pored mene, mirisi proleća ulaze kroz prozor. Nikola pravi večeru. I dalje mi svakog jutra napiše “dobro jutro”, iako smo u istom krevetu. I dalje mi pošalje linkove sa saznajemozavas.com, kao da želi da me podseti gde je sve počelo. I dalje me grli kao prvi dan.
Zato, ako ikada posumnjate u to da može da se rodi prava ljubav preko interneta – ne sumnjajte. Ako vam neko kaže da su ti sajtovi i stranice samo za zabavu – ne verujte. Jer istina je da ponekad, samo jedna poruka, jedan komentar, jedan klik – može da vam promeni ceo život.
Nikola je bio moja poruka.
I sada je moj život.
About The Author
