Zovem se Vera. Imam 62 godine, i volim tišinu – ne onu koja nastaje iz nesporazuma, već onu koja se rodi između dvoje ljudi kada reči više nisu potrebne. Bila sam učiteljica skoro čitav radni vek, i u penziji sam tek nekoliko godina. I dalje se budim rano. Taj mir jutra, kada grad još ne diše punim plućima, najviše volim. Dan mi počinje uz tišinu, knjigu i miris kafe. Ponekad pomislim da bih želela da to podelim s nekim. Da dve šolje zamene jednu.
Udovica sam. Moj muž je otišao tiho, bez velike buke, i za sobom ostavio puno lepih sećanja. Nema gorčine u meni, ni tuge koja guši. Samo jedno veliko poglavlje koje je zatvoreno. Ostale su stranice, prazne, koje bih volela da ispišem s nekim novim. Nekim ko, poput mene, ne traži vatromet, nego topli plamen koji dugo gori.
Imam dvoje odrasle dece, oba zauzeta svojim životima. Radosno ih gledam kako rastu i stvaraju svoje svetove. Ja ne tražim da me neko “popuni”, niti da me spasi. Nisam usamljena – ali ponekad sam sama. I to je važno znati razlikovati. Samoća nije slabost, niti očaj. To je prostor u kojem sada živim, ali bih ga rado podelila s nekim ko ga razume.
Volela bih da upoznam muškarca koji zna šta znači poštovanje. Nekoga ko nije zaboravio šta znači pažnja, toplina pogleda, ruka na leđima dok šetamo. Ne tražim viteza, ni heroja. Samo čoveka sa dušom, sa prošlošću i borama koje s ponosom nosi. Ako imaš između 58 i 70 godina, i ako si emotivno zreo – možda ćeš razumeti reči koje pišem.
Ne interesuju me površne priče, ni avanture. Imam previše godina za igre, a premalo vremena za pogrešne izbore. Želim razgovore uz vino, tišinu uz muziku, večere koje se završe smehom. Volim bioskope starih vremena, šetnje bez cilja, domaću kuhinju i svežu posteljinu na vetru. Imam mačku, Anku, koja mi je verni saputnik već deset godina. Ona uvek zna kada mi treba tišina, a kada društvo. Ali čak ni ona ne može da zameni ljudski dodir.
Možda imaš baštu, možda voliš da popravljaš stvari rukama. Možda sviraš harmoniku, ili samo voliš da slušaš radio dok spremaš ručak. Svejedno je. Bitno mi je da si svoj. Da ti nije teško da kažeš “oprosti”, da znaš slušati bez da nudiš rešenje, da ti pogled ne luta dok pričaš s nekim. Da znaš koliko je vredna iskrena bliskost.
Godine nas ne smeju sputavati. U ovim godinama ljudi često misle da je sve iza nas. Ja verujem da najlepše još može doći – ako se prepustimo i ne bojimo se. Nema više potrebe za dokazivanjem, za maskama. Ostaje samo suština – ko smo zaista. I s kim to želimo podeliti.
Ne očekujem da se ljubav desi preko noći. U stvari, ne očekujem ništa. Nadam se. I spremna sam da pružim. Volela bih da mi se javiš ako si čovek mirnog srca, toplih očiju i ako u tebi još ima nežnosti. Ako voliš jednostavnost, ako ti se ne žuri, ako znaš koliko znači običan dan proveden sa nekim ko ti je drag.
Ne moraš biti savršen. Samo iskren. Ja ću biti ista takva.
Ako osećaš da bi voleo da se opet nekom javiš ujutru porukom “Dobro jutro”, ako ti fali ruka dok gledaš film, ako želiš da kraj tebe neko diše u tišini noći – piši mi.
Možda ova poruka nije oglas. Možda je poziv. Možda je početak. Za nas dvoje.
About The Author
