Slike koje su sve promenile – moja tiha ispovest”
Zovem se Ivana. Imam 33 godine. U braku sam već osam godina, s čovekom koji je dugo bio moje utočište, sigurnost i oslonac u svemu. Naše venčanje bilo je skromno, ali puno ljubavi. Sećam se njegovog pogleda tog dana – bio je pun ponosa, blagosti i vere u nas. Tada sam verovala da ništa ne može da nas poremeti. Ali život, sa svim svojim nepredvidivim nijansama, često ima drugačije planove.
Brak nije uvek pesma. Postoje dani kada ljubav zamiriše jače nego ikada, ali postoje i oni kada sve postane navika. I baš u toj tišini svakodnevice, u trenucima kada zaboravimo jedno drugo, znaju da se pojave praznine koje neko – ili nešto – pokuša da popuni.
Nisam tražila pažnju sa strane, niti sam želela da izazivam. Sve je počelo sasvim bezazleno. Na društvenim mrežama dobila sam poruku od starog poznanika. Nekada smo se znali iz srednje škole. Počeli smo da ćaskamo, da šaljemo smešne klipove, komentarišemo svakodnevne stvari. A onda, lagano i neosetno, poruke su postajale dublje, prisnije. Nisam ni primetila kada sam počela da tražim potvrdu svoje vrednosti u tim rečima.
Jednog dana, iz čiste gluposti, napravila sam nekoliko provokativnih fotografija. Nisu bile vulgarne, ali bile su dovoljno lične da probude pažnju. Poslala sam ih. I u trenutku kada sam kliknula “pošalji”, osetila sam nelagodnost, onu tišinu u grudima koja ti šapuće da nešto nije u redu.
Nekoliko dana kasnije, muž je ušao u kuću ranije s posla. Bio je tih, što je uvek bio znak da nešto nije u redu. Seo je za sto, stavio moj telefon ispred mene i samo rekao:
– Pogledao sam. Nisam tražio ništa. Samo… stigla je poruka i ekran je zasvetleo. Nisam mogao da ne vidim.
Zaledila sam se. U tom trenutku osećala sam se kao da mi neko polako briše tlo pod nogama. Znala sam da sam pogrešila. Nisam prešla granicu fizički, ali sam izdaja bila tu – u poverenju koje sam izneverila, u slici koju sam pokušala da stvorim negde drugde, umesto da negujem ono što već imam.
Ćutao je dugo. Oči su mu bile mutne, ali suze nije bilo. To je bolelo još više.
– Zašto? – pitao je. – Zar nisam bio dovoljan? Zar nisi mogla da mi kažeš da ti nešto fali?
Nisam imala odgovor. Jer istina je – on nije ništa uradio. Nije me povredio, nije me zapostavio više nego što to svakodnevni umor i život dozvoljavaju. Krivac sam bila ja. Moja potreba da se osećam primećenom, poželjnom, potrebnom – pobedila je razume.
Te noći nisam spavala. Ni narednih mnogo noći. Oboje smo ćutali, izbegavali jedno drugo kao stranci koji žive pod istim krovom. A onda je jedne večeri došao do mene, seo pored mene na kauč i nežno mi uhvatio ruku.
– Znam da nisi loša osoba, Ivana. Znam da te nešto zabolelo, nešto ti je nedostajalo. Možda sam i ja delimično kriv što sam se previše posvetio poslu, a premalo tebi. Ali ne želim da nas izgubimo. Ako ćemo ponovo graditi ovo što smo imali, moraš da budeš iskrena – najpre prema sebi, pa prema meni.
U tom trenutku slomila sam se. Suze su tekle, a u grudima sam osećala teret kao kamen. Ne zbog toga što me je otkrio, već zbog toga što sam dopustila da dođemo dotle.
Danas smo na terapiji za parove. Učimo ponovo da komuniciramo. Svaki dan je novi izazov, ali i nova prilika. Ja sam naučila koliko je važno govoriti, ne ćutati kada nešto boli. A on je naučio koliko sitna pažnja može da izleči srce. Možda više nikada nećemo biti onaj savršeni par s početka priče, ali možemo biti dvoje ljudi koji se bore – iskreno, iz srca, jedno za drugo.
Ova ispovest nije poziv na sažaljenje, niti pokušaj da se opravdam. Ovo je svedočenje da su greške deo života, ali i da oproštaj, ako je iskren, može biti seme novog početka.
About The Author
