Zovem se Katarina, imam 45 godina i dolazim iz srca Slavonije – iz jednog manjeg mesta gde su ljudi još uvek gostoljubivi, gde se pozdravljaš sa svakim na ulici i gde svako zna svakoga. Iako živim u mestu koje mnogi smatraju običnim, moj svet je bogat. Bogat emocijama, sećanjima, iskustvima… i verom da još nije kasno da mi se ljubav dogodi.
Radim kao prodavačica u lokalnoj trgovini već godinama. Upoznala sam mnogo ljudi, čula hiljade priča, ali najlepša priča koju bih volela ispričati – tek treba da se desi. Iza mene je brak koji se završio tiho – bez vike, ali i bez zagrljaja. Više nismo imali o čemu da razgovaramo, i to je bio kraj. Nije me slomilo, već probudilo u meni potrebu da ne odustajem.
Visoka sam 170 cm, srednje građe, plave oči i smeđa kosa koju puštam da slobodno pada preko ramena. Volim da se oblačim ženstveno – haljine, suknje, lagane bluze, i volim cipele s petom i kad nemam kome da se ulepšam. Ne zbog drugih, već zbog sebe. Ipak, kada sam kod kuće – u vrtu, sa psom, u kuhinji dok pravim slavonske tačke ili sarmu – tada sam najviše svoja.
Volim prirodu, kućne radinosti, cveće. Imam malu baštu iza kuće, zasadila sam paradajz, paprike, cveklu i začinsko bilje. Tu sam najsrećnija – kad ruke zaprljam zemljom, a srce mi bude mirno. Imam psa, nemačkog ovčara, zove se Max i verni mi je prijatelj već 6 godina. Nekad pomislim da me on razume bolje od ljudi.
Vikendom volim da pečem kolače, da gledam stare filmove, slušam Olivera Dragojevića ili Doris Dragović. Volim mirna jutra s kafom na terasi i večeri kada zvezde zatrepere nad dvorištem. Nisam moderna žena koja juri trendove. Ja sam stara škola – volim kada se muškarac javi prvi, kada zna da pita „kako si“, kada zna da sasluša i stisne ruku kad ti je teško.
Ne treba mi muškarac koji će da mi piše poruke iz dosade. Ne zanima me dopisivanje bez smisla. Tražim partnera, prijatelja, saputnika. Nekoga s kim mogu podeliti lepe trenutke, ali i one teške. Nekoga ko će biti tu kad mi otpadne dugme na bluzi i kad mi pukne duša u pola noći. Nekoga ko zna šta znači „zajedno“.
Volela bih da upoznam muškarca između 43 i 55 godina, koji živi na selu ili u manjem gradu, koji voli prirodu, ceni porodicu i ne beži od obaveza. Možeš biti razveden, udovac, samac – ne gledam na prošlost, samo na to kakav si danas. Ako si nežan, ali muževan, ako si pažljiv, ali znaš kad treba da ćutiš, ako umeš da se nasmeješ srcem – piši mi.
Ne smeta mi ako imaš decu iz prethodne veze. Deca su dar, a ne teret. Ako ih voliš i brineš o njima, to ti je samo plus u mojim očima. I ja sam jednom želela decu, ali nisam imala tu sreću. Možda je još nije kasno – ali i ako jeste, mogu voleti tvoju kao svoju.
Želim da zajedno kuvamo nedeljni ručak, da idemo na pijacu, da se vozimo biciklom pored Dunava, da sedimo u dvorištu i brojimo zvezde. Da vodimo duge razgovore o svemu, da ćutimo kad nema šta da se kaže, ali da znamo da smo tu jedno za drugo.
Znam da negde postoji muškarac koji čita ove reči i koji oseća isto. Možda si to baš ti? Ako jesi, ne čekaj. Piši mi iskreno. Reci ko si, gde si, kako ti srce kuca kada čitaš ovo. Neću ti tražiti slike auta ni bankovni račun. Tražim emociju, toplinu, nekoga s kim ću se pogledati i znati – “ovo je moj čovek”.
Hvala ti što si pročitao do kraja. Ako si se pronašao u ovim rečima – nemoj da pustiš da ovo ostane samo još jedan oglas na internetu. Možda je to upravo poruka koju si čekao. Možda sam ja žena koja te neće uspeti da zaboraviš.
Javi mi se… da zajedno ne čekamo više.
About The Author
