Nakon rođenja trećeg deteta, Britani Gibons počela je da se suočava sa promenama na svom telu koje joj nisu bile lake za prihvatanje. Iako je ranije bila zadovoljna sobom, posle porođaja je sve češće izbegavala ogledalo i trudila se da svoje telo sakrije čak i od supruga.
Jednog dana, nakon kupanja, pogledala se u ogledalo i iznenadila se koliko joj je sopstveni izgled postao stran. Umesto da vidi sebe, imala je osećaj kao da posmatra neku drugu osobu. Taj trenutak ju je naveo da shvati koliko je zapravo postala nesigurna.
Počela je da gasi svetla kada bi bila sa suprugom, pokrivala delove tela odećom i izbegavala situacije u kojima bi mogla da bude opuštena pred njim. Čak je čekala da suprug izađe iz prostorije kako bi se presvukla.
Vremenom joj je takvo ponašanje postalo problem. Nije želela da provede godine skrivajući se od osobe koja joj je najbliža. Počela je da razmišlja o tome kako da ponovo izgradi samopouzdanje i promeni način na koji doživljava svoje telo.
U razgovoru sa prijateljicom došla je na neobičnu ideju. Odlučila je da tokom jedne godine svakog dana posveti vreme bliskosti sa suprugom. Cilj joj nije bio samo da poboljša partnerski odnos, već i da postepeno prestane da se stidi svog izgleda.
U početku joj se ta odluka nije činila naročito privlačnom. Posle svakodnevnih obaveza, dece i posla, često je želela samo da legne, odmori i pogleda televiziju. Ipak, odlučila je da istraje.
Kako su prolazile nedelje, počela je da primećuje promene koje nije očekivala. Njihov odnos postao je prisniji, a komunikacija bolja. Više su razgovarali, češće pokazivali pažnju jedno prema drugom i počeli da uživaju u malim romantičnim gestovima.
Britani je shvatila da njena odluka nije uticala samo na partnerski odnos. Najveća promena dogodila se u njenom odnosu prema samoj sebi.
Postepeno je prestala da razmišlja o tome da li joj je stomak dovoljno ravan, da li izgleda kao pre trudnoće ili šta bi trebalo da promeni na svom telu. Umesto toga, počela je da prihvata činjenicu da je njeno telo prošlo kroz trudnoće, porođaje i velike promene.
Nakon otprilike godinu dana više nije imala potrebu da se skriva. Postala je opuštenija u svakodnevnim situacijama i prestala da oseća nelagodu zbog svog izgleda.
Posebno joj je značilo to što je shvatila da samopouzdanje ne dolazi nužno iz toga kako izgledamo, već iz načina na koji prihvatamo sebe. Njeno iskustvo joj je pokazalo da čovek može dugo pokušavati da promeni svoje telo, a da pritom zanemari mnogo važniju stvar – odnos koji ima prema sebi.
Kaže da se kroz ovaj period promenio i njen brak. Ona i suprug postali su bliži, otvoreniji i pažljiviji jedno prema drugom. Umesto da razmišlja samo o svojim fizičkim nesigurnostima, počela je da uživa u vremenu koje provode zajedno.
Britani danas smatra da joj je trebalo dosta vremena da shvati kako se prava promena ne događa preko noći. Nije postala druga osoba niti je preko noći promenila svoj izgled. Promenila je način na koji sebe posmatra.
Njena priča je zato mnogo više od neobične odluke koju je donela nakon trećeg porođaja. Ona govori o samopouzdanju, prihvatanju promena i činjenici da mnoge žene nakon trudnoće mogu imati osećaj da više ne prepoznaju svoje telo.
Najvažnija lekcija koju je, prema sopstvenim rečima, izvukla jeste da nije dovoljno čekati da nas neko drugi uveri da smo privlačni i vredni pažnje. Mnogo je važnije da sami počnemo da prihvatamo osobu koju vidimo u ogledalu.
Danas kaže da se oseća sigurnije, opuštenije i zadovoljnije sobom. Njeno telo se promenilo, ali se promenio i njen pogled na te promene.
Na kraju je shvatila da se čitava priča nije svodila na to da li je suprug želi, već na mnogo važnije pitanje: da li je ona ponovo naučila da voli i prihvata samu sebe.
Izvor: Objektiv.rs
About The Author
