Radim kao bibliotekarka u malom gradu u Vojvodini. Moj svet je tih. Knjige, muzika, čajevi uveče. Niko ne bi rekao da iza tih smeđih očiju i uredne punđe živi žena koja je nekada volela do bola. I bila povređena… isto tako.
Prošla sam kroz vezu koja me naučila da ljubav ne boli – ljudi bole. A sada… spremna sam da se otvorim još jednom. Da pružim srce, ali samo nekom ko zna da ga čuva.
Tražim muškarca između 40 i 55 godina, emotivno stabilnog, nežnog u duši, jakog kad treba. Ne moraš da voliš knjige kao ja. Dovoljno je da umeš da slušaš. Da ne bežiš od tišine. Da voliš dodire više od praznih reči.
Ne interesuje me tvoj auto, stan, ni gde si letovao. Interesuje me tvoj pogled dok ćutimo. Tvoja ruka na mom vratu dok ležimo i slušamo kišu.
Ako si muškarac koji ume da bude prisutan – javi se. Možda tvoje ime još nije zapisano u mojoj knjizi… ali stranice su prazne. Čekaju tebe.
Možda ćeš reći da zvučim previše ozbiljno – ali veruj mi, u meni još uvek živi devojčica koja voli da se smeje, da posmatra oblake, da gleda stare filmove i da zaspi uz nekog ko joj poljubi čelo. Nisam zaboravila na lepršavost, samo je više ne tražim u spoljašnjim stvarima.
Možda ćeš me pitati – zašto sada? Zato što sam spremna. Zato što više ne osećam potrebu da dokazujem bilo šta. Samo želim da budem ja – u društvu nekog kome je to dovoljno.
Ako ti znaš šta znači kad žena voli iskreno – i ako umeš da uzvratiš bez straha – možda možemo da zajedno napišemo novo poglavlje. Piši mi, ne moraš odmah sve reći. Dovoljno je da počnemo iskreno. Možda nismo savršeni, ali ko kaže da to moramo biti?
onekad mi kažu da sam previše emotivna. A ja kažem – bolje to nego prazna. Znam šta je bol, i zato umem da cenim mir. Znam šta je gubitak, i zato ne uzimam ništa zdravo za gotovo.
Tražim muškarca koji ne beži kad vidi suze, već pruži ruku. Ko ume da se nasmeje iz srca, a ne da se samo smeška. Ko zna da partnerstvo nije uvek lako – ali vredi.
Zamisli nas u nedeljno jutro, bez žurbe, sa kafom i pogledom koji kaže: „Tu sam.“ Zamisli nas kako zajedno gradimo nešto tiho, postojano, bez potrebe da se dokazujemo svetu.
Ako veruješ u to, onda možda i jeste vreme da se javimo jedno drugom. Jer možda se najlepše priče pišu kad odustaneš od bajki i okreneš se stvarnosti – onoj toploj, ljudskoj, iskrenoj.
About The Author
