Zovem se Jelena. Imam 34 godine, živim u Beogradu, radim kao ilustratorka i povremeno pišem tekstove za male, nezavisne magazine. Moj svet je tih, bojen nežnim tonovima, ali bogat iznutra – pun senki, boja i tišina koje imaju smisao.
Ne živim brzim tempom. Ne trčim za rokovima, ne jurim trendove, ne verujem u “savršen trenutak” – jer verujem da pravi trenuci dolaze tiho, onda kada im se ne nadaš. Imam mali stan na Zvezdari, pun biljaka i knjiga. Ponekad mi je teško da objasnim ljudima da mi ne nedostaje buka, da nisam usamljena jer volim da sam sama, već da čekam nekoga s kim će tišina postati zajednički prostor, ne praznina.
Ne mogu da napišem da “tražim ljubav”, jer ljubav se ne traži – ona se prepoznaje. Ali pišem ovaj oglas jer verujem da negde postoji neko ko će razumeti ovaj osećaj u meni. Neko ko ne očekuje da budem savršena, neko ko zna da prava bliskost dolazi polako, u slojevima, bez buke i bez igre.
U ljubavi sam bila iskrena. Nekad previše. Umela sam da dajem više nego što sam dobijala. Učila sam. I dalje učim. Znam da nisam jedina – svi nosimo svoje ožiljke, ali i ono lepo što je ostalo uprkos svemu. Ne tražim da me neko popravi, niti da me “spasi”. Ne verujem u takvu ljubav. Želim partnera, čoveka koji zna ko je i šta želi. Nekoga ko je sposoban da gaji poverenje, nežnost, svakodnevne male geste koje znače mnogo.
Možda si muškarac između 35 i 45 godina. Možda si umetnik, možda inženjer. Možda živiš u gradu, a sanjaš o selu. Možda imaš sina, psa, stari bicikl i srce koje još veruje u bliskost. Za mene nisu važne titule, automobili ni restorani. Meni je važan razgovor. Ruka na ruci. Pogled bez straha. I spremnost da se gradi – polako, strpljivo, iskreno.
Volim večeri kad pada kiša, kad se ne mora ništa govoriti, a znaš da si tu – i da je to dovoljno. Volim da se izgubi vreme u kuhinji, dok se kuva ručak bez žurbe, dok pesma svira u pozadini i neko pleše između tanjira i vina. Volim da sedim na podu pored nekoga, dok delimo ćebe i gledamo film koji oboje znamo napamet.
Imam svoje strahove, kao i svi. Ponekad me brine svet u kojem živimo, brzina kojom se ljudi otuđuju, virtuelnost svega. Zato želim nešto stvarno. I pišem ovde, jer verujem da stvarni ljudi još postoje. Da postojiš i ti – koji čitaš ovo i osećaš isto.
Ako si onaj koji se seća rukom pisanih pisama, koji zna koliko je važna pauza u razgovoru, koji ne beži kad se emocije pojave – možda si baš ti taj. Ako ti nije teško da kažeš “nedostaješ mi”, ako ti bliskost nije slabost nego vrednost, ako voliš mir – javi se.
Ne očekujem savršenstvo, već autentičnost. Volela bih da s tobom delim obične dane – one koji nisu Instagram-lepi, ali su stvarni. Da zajedno preskačemo reklame, da se smejemo kad zaboravimo nešto na šporetu, da ti kažem: “Tu sam” – i da znaš da mislim ozbiljno.
Ako si do sada stigao do ovih reči, već znam da imaš strpljenja. A to je danas retkost. Piši mi. Bez maski, bez predstava. Samo ti, stvaran. I ja ću biti stvarna.
Možda se nećemo pronaći odmah. Možda ćemo prvo pisati, pa razgovarati, pa tiho graditi. Ali ako oboje želimo isto – iskrenost, toplinu, sigurnost – onda možda ovo nije oglas. Možda je prvi korak ka onome što oboje čekamo.
About The Author
