BEOGRAD – Edmonda Tomić, devojačko Kardaku, verovatno nije ni sanjala da će se udati za Zorana, roditi mu dete i živeti s njim u Srbiji, u selu Sagonjevo kod Kuršumlije. Za agenciju Asošijeted pres ona je ispričala kako je, poput stotina svojih sunarodnica, prekršila tabu i udala se za Srbina, čija majka Radojka i dalje Albaniju zove “muslimanijom”

Edmonda (36) je poput drugih Albanki muslimanske i katoličke veroispovesti došla iz siromašne otadžbine u nešto manje siromašne krajeve ruralne Srbije, odakle su devojke odavno pobegle u gradove, a u selima ostali neoženjeni muškarci poput Zorana (37).

Netrpeljivost između Srba i Albanaca, koja traje generacijama, produbljena ratom na Kosovu krajem devedesetih i jednostrano proglašenom nezavisnošću iz 2008, ustuknula je u ovom slučaju pred željom za prostim ljudskim opstankom. Ta želja je prevazišla neprijateljstva i otvorila put ovakvim brakovima.

Za Edmondu, koja je sada u četvrtom mesecu trudnoće, etničke podele i činjenica da je njen brak ugovoren, ne znače mnogo jer tvrdi da se ona i njen suprug vole. Kada sam bila mlađa, moji deda i baba su mi pričali o toj netrpeljivosti, kao što su to činili i moji roditelji. Ali kada sam videla Zorana, niko nije mogao da me spreči. Bila je to ljubav na prvi pogled – rekla je Edmonda novinaru sedeći na pragu skromne kuće, u selu do kojeg je moguće doći samo strmim, vrludavim i prašnjavim putem.

Zoran kaže da on predstavlja novu generaciju koja je oslobođena međuetničke netrpeljivosti.
Ne zanima me šta ljudi misle o mojoj ženi, oni žive u drugom vremenu – tvrdi Zoran i dodaje da ne namerava da tera suprugu da menja religiju.Zoranova duga potraga za mladom vodila ga je od njegovog sela sa 12 kuća u južnoj Srbiji, preko granice, sve do severne Albanije. Više puta je putovao u selo gde mu je albanski provodadžija predstavio na desetine žena. Nijedna mi se nije sviđala, sve dok nisam sreo Edmondu – rekao je Zoran.

On kaže da je čitav dan pregovarao s njenim roditeljima pre nego što su pristali da je puste, a bilo je neophodno i finansijsko ubeđivanje. Prodao sam omiljenog bika kako bih je optočio zlatom. To je albanska tradicija poznata kao cena mlade. Kupio sam joj zlatni prsten, ogrlicu, narukvicu i minđuše. I oni su konačno pristali – seća se Zoran.
On objašnjava da u selu postoji još jedan srpsko-albanski par, ali da stari muž brani Albanki da priča sa seljanima, pa i sa Edmondom, verovatno u strahu da će izgubiti suprugu.
Edmonda je u redu. Ali ona dolazi iz muslimanije. Ona ne jede svinjetinu – kaže Radojka, Zoranova majka.

Talas srpsko-albanskih brakova krenuo je 2008. kada je grupa starijih muškaraca iz južne Srbije pokrenula organizaciju „Neženje iz Stare Raške“, prema nazivu regiona koji obuhvata i njihovo selo Sagonjevo.
I Srbija i Albanija – kao i većina balkanskih nacija – suočavaju se sa masovnim egzodusom mladih ljudi iz ruralnih sredina u potrazi za boljim životom, zbog čega mnoga mala naselja postaju sela duhova. Etnički ratovi na Balkanu tokom devedesetih godina prošlog veka samo su ubrzali taj problem. U Srbiji većinom žene beže od siromaštva i nedostatka perspektive. Međutim, u Albaniji muškarci su ti koji se sele – tvrdi Momir Kovačević, aktivista organizacije „Neženje iz Stare Raške“, objašnjavajući razlog uspeha ovih međuetničkih brakova.

Kovačević kaže da je ova organizacija pomogla u sklapanju oko 40 brakova
– Prvi preduslov bio je da su se njih dvoje dopali jedno drugom. Oni su preskočili etničke prepreke – smatra Kovačević.Pavlo Jaku, advokat koji zastupa prava srpske manjine u Albaniji, navodi da je trenutno na čekanju 8.000 emigranstkih zahteva koje su podneli Srbi koji se nadaju da će se oženiti Albankama. Do sada je već obavljeno oko 1.000 ovakvih brakova.

– Samo u Raškoj imamo više od 100 albansko-srpskih brakova iz kojih je rođeno oko 50 dece. Do sada smo imali samo jedan razvod – kaže Radosav Matović, čiji se sin oženio Albankom.Asošijeted pres navodi da su, uprkos potencijalnom rastu nataliteta, neki srpski nacionalisti besni zbog ovih brakova.Šta ima veze ako je Albanka, pametna je i voljna da radi. Bolja je od većine naših žena koje beže u velike gradove po svaku cenu, čak i kada nemaju posao i hranu – rekao je Matović.Srpske vlasti nisu zvanično odobrile albansko-srpske brakove, očigledno se plašeći da bi neke od organizacija za ljudska prava mogle da ovakve brakove smatraju sličnim trgovini ljudima i seksualnim robljem.

– Ne radi se o trgovini ljudima ukoliko žena voljno pristaje i ima mogućnost izbora. Ali ukoliko je neko prisiljava na brak, onda je to krivično delo – kaže Gordana Čomić, potpredsednica Skupštine Srbije.
Srpske organizacije za ljudska prava koje se bave problemom trgovine ljudima i pravima žena kažu da do sada albanske mlade nsu imale pritužbe. To ne znači da nema zloupotreba. One dolaze iz siromašnih sredina, ne pričaju naš jezik. Ne žive u svojoj zemlji i ne znaju kome da se obrate u slučaju da imaju neki problem. Država bi trebalo da obrati više pažnje na mogućnost zloupotrebe ovih žena – rekla je Maja Savić iz beogradske nevladine organizacije „Atina“.Prema poslednjim podacima, u Srbiji je oko 20 odsto ljudi starije od 65 godina, a u 370 sela u poslednjih deset godina nije bilo novorođenčadi.

IZVOR;BLIC.RS